Монтенегро убија аманет књаза Николе његовим оружјем

Пише: Немања Поповић

Нашироко је позната чињеница да између изворне његошевске Црне Горе и данашње „Републике Монтенегро“ постоји космичка разлика.

Данашњи Монтенегро се устројава као антитеза Књажевине/Краљевине Црне Горе и труди се да сваки њен помен сатре до темеља. Кључни постулати на којима је стајала изворна Црна Гора, попут српског родољубља и православља, данас се од званичног Монтенегра третирају као јерес којег треба одстранити.

Монтенегро је развио патолошку жељу да елиминише сву симболку која репрезентује идентитет изворне Црне Горе. Примјери оваквог дјеловања су разни, а напади на Митрополију црногорско-приморску свједоче да ни тај постулат из којег проистичеисторијска државност Црне Горе неће остати нетакнут, већ да је осим српског родољубља и православље на мети актуелне државе која се кити називом Црна Гора иако је суштински псеудоцрногорска (антицрногорска).

Међутим, постоји један моменат из историје Књажевине Црне Горе који се актуелни Монтенегро подробно труди да ископира. Не, то није српско и словенско родољубље, нити православље, то су фингирани изборни исходи, измишљени државни удари и монтирани судски процеси  као начини обрачуна са политичким неистомишљеницима.

Режим књаза Николе, на почетку XX вијека је био један заостао систем који се гушио у околним буржоаским друштвимa, Црна Гора је остала последњи балкански гребен тврде аутократије, потпуно превазиђен у просвећеној Европи. Избори за уставну скупштину октобра 1907. године одиграли су се по књажевој вољи, при чему је добио лојалну скупштинску већину. Ови избори су били монтирани уз терор власти према неистомишљеницима.

Прогањање политичких опонената је вршено преко привилеговане политичке организације лојалне књазу Николи, познатој као „Праваши“ („Права народна странка“). На мети су била чланови и присталице Народне странке позитивне књажевом заосталом аутократском режиму. Народна странка је, између осталог, окупљала млађе људе школоване у Београду, те добро упознате са либералнијим и просвећенијим системом државе, какав су жељели и за Црну Гору, за разлику од тврдокорно конзервативне елите око књаза Николе.

Књаз је био мишљења да велика опасност по његову владарску позицију пријети из Београда, посебно од радикала и емиграната из Црне Горе. Особито су књаза у такво мишљење убјеђивали црногорски агенти из Београда. Они су га обавјештавали са врло тенденциозним циљевима, неријетко и непоуздано, какостуденте и емиграцију из Црне Горе против њега подстиче званична Србија. Највише пажње су привлачиле гласине о  могућим атентатима. Овим страховима много је допринијела књажева непосредна околина, иначе склона интригама. Својим поступцима ип рогонима, они су и допринијели да књаз и његова династија добију толико опонената, увријеђених и прогнаних из државе. „Бомбашка афера“  након монтираних избора била је кулминација таквих односа у Црној Гори.

Откривање бомби 24. октобра 1907. послужиће црногорским властима као оптужбе на рачун опозиције и званичне власти у Београду, да су укључени у завјери и терористичку уроту против књаза Николе и режима у Црној Гори. Црна Гора је тражила од Србије испоручење одређених црногорских високошколаца на које је сумњала. Србија је то одбила, позивајући се на чињеницу како између двије државе нема потписаног уговора о изручењу, и тиме повећала озлојеђеност цетињског двора.

Актерима поменуте афере је суђено на монтираном судском процесу у пријестоном Цетињу, јуна 1908. године. Специјални суд  је судио по посебном закону који је био донијет за ту намјену. Избјегавање редовног суда, проблематични свједоци са њиховим исказима, те велики број осуђеника на дугогодишње казне, имали су за циљ да докажу како је завјера смишљена у владајућим круговима Краљевине Србије. Оптужница је била базирана на чињници да су бомбе биле произведене у једној фабрици у Крагујевцу, иако су сасвим извјесно могле бити направљене без икаквог знања званичних србијанских власти. У судском процесу је осуђжено 49 од 52 оптуженика. Изречено је 6 смртних пресуда, 43 затворске казне, двојица оптуженика су ослобођени због недостатка доказа, а један је пуштен услед утврђене невиности.

У данашњој Црној Гори, одавно је добро познато да илегални механизми који владајућој партији стоје на располагању, прилично утичу на изборни исход, те да њене изборне побједе значајно почивају на томе. Такође је добро познато да се сами државни органи који су лојалнији партији и вођи него грађанима и њиховим потребама, користе у сврху одржавања на власти.

Међутим, званична Црна Гора добила је и свој тако звани „државни удар“ и монтирани судски процес у XXI вијеку, те су овако ријетке ствари у којима је Република Монтенегро ријешила да опонаша Књажевину Црну Гору(обрачуни са личностима које не симпатишу вођину политику) комплетиране.

Против двојице лидера Демократског фронта, највеће опозиционе политичке групације, Андрије Мандића и Милана Кнежевића се од 2017. Води монтирано суђење под оптужбом Специјалног тужилаштва да су у вријеме парламентарних избора  октобра 2016. припремали државни удар са двојицом руских држављанан, наводних чланова служби безбедности званичне Руске федерације, као и још 9 држављана Србије.

Према наводима главног специјалног тужиоца Катнића наводно је планирано да дође до упада у Скупштину у ноћи уочи парламентарних избора, при чему би тадашњи премијер Ђукановић био ухапшен и ликвидиран, иако је познато да се Ђукановић те вечери, као ни било које од ранијих изборних вечери у својој дугогодишњој каријери, није налазио у згради Скупштине. Осим наведених људи оптужница обухвата и Михаила Чађеновића, службеног возача ДФ-а.

Ток процеса суђења који не успијева да ствар помакне са почетка, сумњиви искази и околноси, као и окретање леђа Државном тужилаштву(своме исказу) и од стране свједока сарадника Синђелића, по оптуници главног команданта „државног удара“,  све више показује да је по својој прилици „државни удар“ политички монтирана акција  црногорских власти у циљуобрачуна са најзначајнијом опозиционом групацијом, чија је главна кривица управо то што је најгласнији политички опонент власти.

Такође, циљ је приказати да је Црна Гора наводно била под пријетњом руских служби које покушавају насилно спријечити њем пут у НАТО пакт, не би ли таквим наводима  овај пут био убрзан.

Из наведеног са жаљењем можемо констатовати да је Република Црна Гора одлучила личити Књажевини Црној Гори искључиво по ријетким својствима која ни систему Књажевине нису служила на част (аутократија, фингирани избори и обрачуни са опозицијом путем злоупотребе државних институција) и то у сврху политичког обрачуна са оним снагама које данас стоје на перспективи одбране свега онога што је био понос и парадигма црногорског државног бивствовања кроз вјекове (српско-словенско родољубље и православље), а што се званична Црна Гора труди да елиминише по сваку цијену. У преводу: „Монтенегро убија аманет књаза Николе његовим оружјем“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: