Морбидност израза „планирање породице“

Пише: О. Дарко Ристов Ђого

Све савремене политичке елите одрасле су на елементарним поставкама (западно)европског гледишта на човјека према којима човјек није биће, личност, него материја. Тачније: ако и јесте биће, он је то само у нужној мјери у којој би се његовом личношћу могло управљати како би на крају резултантна манипулативног дјеловања била једнака оној као када човјек не би био биће – човјеком се управља да би постао маса, а маса је маса (с)твари.

Зато не постоје основне претпоставке за „пронаталитетну политику“. Докле год је човјек предмет који се може купити, који стоји у реду величина попут новца и благостања – не постоји одговарајућа „пронаталитетна политика“. Ни најбогатије земље ни оне које чаме у љубомори што нису такве (попут нас) немају позитиван природни прираштај. Када се човјек изгуби међу стварима, нема тог новца који може да га купи, којим може да купи нови живот, који може да га мотивише да између новца и човјека бира човјека.

Питамо ли се икада зашто прадеда и прабака нису имали једно или двоје дјеце – да ли само због тога што тада није било „планирања породице“ (какав еуфемизам само! Планирање човјекове основне заједнице! Питамо ли се ишта о морбидности једног таквог данас општеприхваћеног израза?).

Или можда зато што је „планирања породице“ било и тада, али је њима – у сиромаштву и оскудици, у рату и збјегу, у тешким условима земљорадничке несигурности – било сасвим незамисливо да дјецу посматрају као предмет, а себе као управнике разних предмета – мало дјеце, мало стоке, мало покућства, мало нечега другог?

Дијете је човјек, субјект, „ја“, личност. Све за дијете – дијете ни за шта. Дијете је икона Божија колико и сваки други човјек. Икону Божију не можете процијенити нити ставити на тржиште јер за њу, за тај Боголик брине Онај који је и сам био Дијете и кога су процијенили на тридесет сребрењака. Ако или када то опет схватимо – живјећемо. До тада је све то само прерасподјела изумирања и новца.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: