Мошти старе цркве

Пише: Отац Дарко Ристов Ђого

У тишини сарајевске Старе цркве Свјетог арханђела Михаила понекад, између група туриста, можете видјети младе жене како се моле. Њен брод створен је да се човјек у њему притаји и привије у молитви

Древна базилика укопана је у земљу и преграђена је гредама, а стасидије заузимају цјелокупан простор њених масивних зидова. На тој, првој етажи сарајевске српске богомоље налазе се мошти Свете Текле – вјерног друга и пратиоца апостола Павла. Мошти су врло поштоване у народу, нарочито код жена, али некада, за вријеме турске окупације (политичке и културне), тешко да би се нека жена затекла на тој првој етажи Старе цркве. За њих је била резервисана „женска црква“ – практично балкон подигнут изнад првог нивоа, својеврстан спрат изнад брода. (Такав распоред имају и сарајевске и оријенталне синагоге: левантски свијет се навикао на такав смјештај који је данас сасвим заборављен.)

На том пространом унутрашњем балкону, са кога увијек допиру кораци људи који се крећу његовим дрвеним подом, налази се друга светиња најстарије сарајевске цркве – мошти непознатог „младенца“. Данашњим језиком: бебе. У кивотићу постављеном на сто испод кога се увијек на кољенима пропуже леже мошти дјетета коме се не зна име, али се зна да га чак и муслимани, па и католици поштују, нарочито када се појави проблем с неплодношћу. Легенда која објашњава откуда уопште мошти новорођенчета препричава се у неколико верзија: једна говори о турском зулуму, а друга о маћехинском убиству. Но ма чија да је рука убила новорођену радост човјечанства, легенда се слаже да се на гробу дјетета појавила свјетлост, па су његове мошти откопане и положене у кивотић, да свијетле и помажу свакоме чија душа страда због неимања порода. Слична легенда везује се за још двије светиње – за светињу у цркви на Обљу, у Херцеговини, и на селу Заваиту, поред Фоче.

Антрополози би вјероватно нашли читав низ теорија да објасне „култ бебе светитеља“ – од „табуа“ чедоморства преко потребе за чудесним у тешким данима ропства, када ни цркава, ни писмених људи није било ни за основну потребу. Али шта год научници рекли о светињи, она остаје раскршће божанског чуда и људског уздаха: свједочанство хришћанског увјерења да најпотреснија трагедија и злочин могу да се преврате у наду и радост за оне који остају иза нас на истом путу вјере и љубави. Но остаје тужна чињеница: ма колико да та потресна прича и данас плаши, подсјећа на дубине људског зла и неизмјерну благост Божију, наш народ као да не може да се опредијели да ли би уопште да живи или нестане.

Човјек и живот

Трагедија у Шиду за понеки дан ће актуелизовати проблем односа љекара, бабице и пацијента. Експерти ће изрећи своја мишљења, најчешће из својих еснафских перспектива. Како већ обично бива, закључиваће се у великим потезима. Но нико се неће запитати: да ли је акушерско насиље само оно што добије медијску слику и одраз, само трагедија дјеце коју смо жељели, а груби и непрофесионални потези љекара су их коштали живота, или постоји и систематско акушерско насиље у коме учествује практично читаво друштво – али које је ствар некаквог трагичног „друштвеног консензуса“, па самим тим – ако се већина слаже да је тако – онда и није насиље?

Питање о почетку људског живота у хришћанској теологији, тј. антропологији рјешено је од момента када је арханђео јавио Марији да ће зачети од Духа светога. Син Божији није искочио из њене утробе као умањена верзија одраслог Исуса већ је прошао све што људска природа пролази – од ембриона до рођења. „Понио је све наше осим гријеха“, рекла би теологија Цркве. Дакле, прошао је све што пролазе људи. То вјеровање можда звучи нестварно и непојмљиво; но у животу је све прекрасно и вриједно живота – нестварно и непојмљиво. Од тада до сада: сваки живот је живот, а човјек је човјек, ма колико и какав да је.

Биополитичка промјена српског народа – наш однос према животу и смрти који су промијениле културна пракса, идеологија и политика – најзначајнија је промјена у нашем националном коду од када смо се родили као народ, до данас. Она је уједно и најкобнија мука с којом се боримо. Показало се да се историјска искушења живота под суровим окупацијама, превјеравањима, несагледива страдања у Великом рату и геноцид у Другом свјетском рату не могу поредити по својој смртоносности за српски народ са прекодирањем Срба с плодног, виталног, моћног, самосвјесног, помало и дрског, али слободарског народа у народ који забринуто гледа у статистике на попису у свим „државама“ недјељиве отаџбине. Народ који не зна куда да се задјене између смрти и живота, између Запада (који своје биополитичке минусе надокнађује претапајући увозну дјецу) и Истока (коме много чиме припада, осим материјалним аспирацијама и нестајањем). У неком космичком и историјском саобраћају ми смо неодлучни – куда бисмо и како. А неодлучни у сваком саобраћају гину подједнако као и они који донесу лоше одлуке.

Вазалство Западу

Засад се чини да је наше културно вазалство Западу заковано. А како тамо ствари стоје? У Холандији (шаље ми слику пријатељ, о. Крсто Станишић) већ су плакати по улицама на којима су слике (рођене) дјеце с натписима: „Глад, катастрофе, ратови – а моји родитељи имају дрскости да ме роде?“. Самоуништавајући нихилизам Рима на заласку просијава из већине конгресних и других саслушавања о законима о абортусу у англо-америчкој сфери. Када сам имао прилику да 2013. на Калифорнијском универзитету у Санта Барбари расправљам са ондашњим професорима религијских студија о односу вјерских убјеђења, политичке праксе и закона о абортусу, сви осим једног професора су били „за право избора“ (про цхоице) наводећи уобичајене аргументе – од оних из теорије феминизма („враћање моћи одлучивања жени“) до квазиантрополошких (ембрион или фетус није биће јер нема одређену животну функцију). Појављивао се већ и аргумент о томе да „биће које не може да одлучује о себи и није људско биће“. На опаску да је тако могуће на листу за еугенички одстријел ставити свако „неразумно“ људско биће, па и тек рођену бебу, ондашњи мегалополисни либерали су се згражавали и одмахивали руком. Само онај један професор није то чинио. Рече човјек да је он „досљедан свом аргументу“ и да, што се њега тиче, мајка треба да има право да „прекине трудноћу“ и у деветом мјесецу. Тај „ексцес“ из 2013. постао је једно од чешћих мјеста савремених нихилистичких агитпропа.

Ако се нешто до сада показало неумољиво тачним, то је закон да оно што је данас нечувено кроз културно прекодирање постаје замисливо, а убрзо и пожељно. Демонска еугеника која је постала стандард западне цивилизације захуктава се како се Риму види крај. А данашње друштво – укључујући и његове српске робове – изван сваке сумње је еугеничко друштво. Када најхрабрије мајке на свијету одлуче да роде дјецу са Дауновим синдромом, деси се да им дође медицинска сестра и каже: види шта си родила! Јер данашња акушерска индустрија јесте продаја еугенике: да се пита један дио наших акушерских радника, дјеца са сметњама у развоју не би се ни рађала. Њих би, након што се утврде да су „фелерични“, „очистили“ још док и немају шансу за живот. Њима друштво посвјећује пажњу само зато што су имали најбоље људе на свијету за своје родитеље.

Данашњи човјек већ живи у илузији свемоћи, свеконтроле. Тај самозаљубљени лажни пантократор свог живота углавном не рачуна с дубоком тајанственошћу и чудноватошћу живота. Зато толико људи одлаже све оно за шта „има времена“ све докле тог времена нема. Јер све „може“ – до тренутка када више „не може“. У том животу који умије да изненади и непријатно као да се мимоилазе хиљаде оних који се боре да добију дјецу и стотине хиљада оних који не желе дјецу што се у њиховим утробама већ налазе.

Ми ћемо морати да сазнамо живи ли нам се, или нам се не живи.

Ако се питате одакле наћи снаге и гдје се помолити да се одлучно окренемо животу, истини и љубави – можемо свугдје и свагда. Но ако вам је потребно мало тишине поред једног ковчега крај кога су многе мајке и очеви измолили пород, свратите на Башчаршији у сарајевску Стару цркву. И попните се на спрат, у „женску цркву“.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: