ИН4С

ИН4С портал

Може ли се избећи сукоб на Балкану

1 min read

фото: БЕТА (АП/Бојан Славковић)

Аутор: Љубан Каран

 

Курти има задатак да својим дрским злочиначким акцијама привуче пажњу на себе и тако маскира широки антисрпски план „међународне заједнице“ у циљу потпуног овладавања Балканом као сигурне платформе НАТО-а.

С обзиром на ситуацију у којој се нашла Србија приликом злочиначке агресије НАТО-а, у директном војном сукобу с највећом војном силом на свету у то време, Војнотехнички споразум и Резолуција 1244 Савета безбедности УН и нису били тако лоше решење. Аргументе за преговоре првенствено нам је обезбедила 3. армија и јуначки Приштински корпус који су одбили и неутралисали копнени напад из правца Албаније. Ако би се Резолуција иоле поштовала од стране међународних фактора, она гарантује територијалну целовитост Србије.

Да се рат наставио, план НАТО-а био је копнена офанзива из више праваца, из више суседних држава које контролише Алијанса. Тим плановима испречили су се унутрашњи проблеми Алијансе јер се потребан број војника по основу херојског отпора на Кошарама и Паштрику вишеструко повећавао. Очекујући велике губитке, државе Алијансе су избегавале да пошаљу своје војнике.

Било је ту и смешних ситуација – рецимо, највећи притисак на друге државе вршили су Немци преко генерала Клауса Неумана, главнокомандујућег у Војном комитету НАТО-а. Они на које су вршили притисак су рекли: „Па добро, да видимо колико ћете ви Немци послати, па ћемо одлучити.“ Неуман је рекао да из историјских разлога Немачка не може да шаље војнике и тражио да то учине други. Ови други су му рекли: „Не, то је управо предност, ви имате највише искуства у ратовима са Србима и ви треба да пошаљете највише војника.“ Херојски отпор 3. армије и недостатак пројектованог броја војника определили су Команду НАТО-а за попуштање и преговоре.

Србија тада није могла предвидети да ће се Споразум и Резолуција до те мере игнорисати и злоупотребити да се баш ништа што је гарантовано Србима неће испоштовати. Требало је времена да Срби схвате да САД и западне силе више уопште не поштују међународне законе и да у великој мери контролишу и злоупотребљавају међународне институције, укључујући УН. Идеја САД и НАТО стратега је од самог почетка била преварна – ако већ нису успели да војно покоре и распарчају Србију, организоваће преврат (5. октобар) и преко намесничке, поданичке власти остварити све што нису успели злочиначком агресијом.

Много тога је поданичка власт учинила по инструкцијама Запада, а најгоре је било игнорисање проглашења независности „Косова“. Међутим, прави проблеми по опстанак Срба на КиМ настали су доласком Аљбина Куртија, кога је та иста поданичка власт по директиви Запада амнестирала и пустила из српског затвора. Био је то само наставак прљаве игре Запада у којој је свесно учестовало српско руководство, да хапсе и предају Хашком трибуналу српске политичаре и генерале а пуштају шиптарске терористе и тако стварају лажну слику о кривици за покретање рата и ратне злочине.

Западни моћници су знали да (зло)употребе и искористе Куртија за континуирано насиље, притиске и терор над Србима. Готово да нема дилеме (иако се они свим силама труде да то сакрију) да су Куртијеве дрскости и злочини само добра маска (скривалица) за велику игру (прљаву тајну операцију) коју воде САД и друге водеће западне силе под плаштом мировних, безбедносних и преговарачких мисија у име „међународне заједнице“. Насиље као усвојена стратегија која ће покренути егзодус и етничко чишћење Срба приказује се као Куртијева „самовоља“ и политика парадржаве коју су (као) по договору сви они преко ноћи признали игноришући међународне законе и Резолуцију 1244 Савета безбедности УН.

Глумећи немоћ пред све оштријим провокацијама и дрскостима Куртија, они у ствари раде на реализацији својих планова у које спада и међународно признање лажне државе Косово. Замазују нам очи и показују „добре намере“ тако што понеки из масе проблема које су преко Куртија створили помогну да се ублажи или одгоди. Њихова лажна немоћ да обуздају Куртија у ствари даје лажне атрибуте државности лажној држави „која има право да проводи своје законе“.

Врхунски проблем, на који се мора оштро реаговати, јесте чињеница да ти „међународни“ фактори прихватају етничко чишћење Срба као најефикаснији метод свог прљавог тајног пројекта. Јер где нема непослушних Срба Алијанса нема проблема с темпом реализације плана потпуног овладавања Балканом. Зато се Срби нигде где су етнички почишћени нису вратили на своја огњишта, нити то негде на Западу фигурира као проблем.

КУРТИЈЕВЕ НАМЕРЕ

Курти је коначно схватио да од великог преврата у Србији, на коме раде САД и водеће државе НАТО-а, како би довели на власт послушнике који ће признати „Косово“ и одрећи се „геноцидне“ Републике Српске, нема ништа и да то није пут ка коначном признању „Косова“. Зато је уз помоћ својих ментора, који су и сами то схватили, дефинисао алтернативне путеве.

Прво, да класичним и немилосрдним насиљем над Србима и административним незаконитим и нехуманим мерама, које ће проводити суровим и театралним наступом приштинских до зуба наоружаних „специјалаца“ и паравојске против голоруких цивила, створи животни амбијент немогућ за опстанак Срба. Рачуна да такав амбијент потпуне угрожености и подривања услова за основну егзистенцију, мора покренути масовни егзодус. Неко моћан са Запада му је објаснио (обећао) да, када Срба више не буде на КиМ, или када буду сведени на ниво статистичке грешке као у Хрватској, признање да је „Косово“ албанско неће бити спорно.

Друго, или друга алтернатива пута ка независности, како је Курти види, јесте да таквим суровим поступцима према Србима на КиМ испровоцира Србију на нервозан и исхитрен потез, да војним и полицијским снагама уђе на КиМ (у зону под заштитом УН) да би заштитили Србе, када већ то не чине они којима је Србија својевремено поверила безбедност својих грађана. Рачуна да би тако на лукав начин увукао Србију у сукоб с Кфором, а то практично значи нови сукоб с НАТО-ом. Верује, или му је неко обећао, да како им је НАТО својевремено поклонио лажну државу „Косово“, да ће им исто тако у новом сукобу са Србијом „на тацни“ донети међународно признање и независност.

Можда и није битно како то рачуна Курти него је много важније како то западне силе планирају да остваре своје стратешке интересе на Балкану користећи Куртија и друге усијане главе у српском окружењу, као што су хрватско, бошњачко и албанско државно руководство. Сви они имају неке своје претензије и тежње на рачун српских интереса и територија, које су блокиране јачањем српске економске и војне снаге и свеукупног јединства демонстрираног Свесрпским сабором. Управо ту негативну енергију и неразумне фанатичне тежње западни моћници имају у плану да (зло)употребе како би остварили свој стратешки циљ – потпуну контролу Балкана као сигурне платформе НАТО-а, за наступање према Русији.

То је резервна платформа пошто садашња – Украјина, постаје непоуздана и нема перспективу у даљем сучељавању са Русијом. Проблем, како га они виде, за дефинитивно остварење тог стратешког циља су Србија и Република Српска за које лажно тврде да су под руским утицајем, само зато што нису под њиховим, западним утицајем и патронатом. Није у питању само намерна погрешна процена него стварање дежурног повода за неку врсту нове агресије.

Интензивно наоружавање баш свих српских противника на Балкану сугерише да овај „проблем с руским утицајем“ могу решити иницирањем прокси рата против Србије у који би биле укључене све антисрпске снаге на Балкану. Не постоји други логичан разлог тако интензивног ангажовања да се окружење Србије наоружа, што скупим донацијама што директивама да сами купују модерно оружје. Мржња према Србима и Србији и територијалне претензије јака су мотивација да њихови балкански сателити радосно прихватају такву улогу, као да не препознају замку у којој ће и сами страдати.

ОДГОВОР СРБИЈЕ

Последње манифестације Куртијевог насиља уз ћутање релевантних фактора и посредника прерасле су у завршне акције стварања амбијента који гарантује покретање егзодуса Срба. Тиме су црвене линије – да новог погрома и егзодуса Срба неће бити – пређене и оштра реакција владе и председника Србије је практично изнуђена. Председник је одредио 72 сата за договор о мерама које ће политички врх предузети, при чему је најавио да је једна од опција проглашење КиМ окупираном територијом Србије.

Иако је велики део српске популације са одушевљењем прихватио баш ту меру као једино адекватну, већ површна анализа показује да она у овом тренутку није добра. Ако прогласимо окупацију дела територије, војно решење проблема се намеће као неминовно – да се дефинише агресор кога треба поразити или протерати у циљу ослобођења територије. Значи, предузимамо нешто што Курти већ дуже време прижељкује и провоцира. Зашто он то ради ако је потпуно свестан апсолутне српске надмоћи у евентуалном обрачуну са српском војском и полицијом? Закључио је или му је неко од ментора објаснио да је то идеалан пут, тј. пречица да нас увуче у нови сукоб с великим западним силама.

Проглашењем окупације КиМ, морамо навести која је то држава и њена војска окупатор. Ако кажемо да су то Курти и приштинска паравојска, не само да им дајемо некакве атрибуте државе и војске него то једноставно није тачно. У судару са српском војском и полицијом они не би могли окупирати ниједно фудбалско игралиште а камоли комплетно КиМ. Они су своју парадржаву добили на поклон од водећих западних сила са САД на челу. Они који су им поклонили парадржаву сада се представљају као војна мисија УН или као међународни посредници у преговорима о коначном статусу КиМ, у име ЕУ и УН. Прогласити њих за агресоре (без обзира што је то у ствари истина) била би велика грешка и потпуно неизвесна (а можда и извесна) војна авантура која више не доводи у питање само опстанак Срба на КиМ, него опстанак Срба и Србије уопште. Можда ће већ сутра опција проглашења окупације бити адекватан потез, ако се међународне околности промене, али у овом тренутку она то свакако није. То је закључио и наш држави врх.

Зато су далеко адекватније друге конкретне мере које су донели, јер су усмерене на неутралисање Куртијевих намера да протера Србе и на велику дипломатску офанзиву која би на глобалном нивоу требало да раскринка прљаву игру „међународне заједнице“ преко Куртија. Дипломатска офанзива у којој председник Вучић планира билатералне разговоре са најмање 60 председника или премијера држава требало би да одшкрине врата и покрене иницијативу да се решавање проблема врати пред ону праву међународну заједницу и УН, а не да нам проблем решава пристрасна и необјективна група западних држава која је сама себе прогласила за „међународну заједницу“, дрско дајући до знања да их мишљење других држава не интересује.

Сада је најважније финансијским, економским и административним мерама Владе Србије вратити веру у могућност опстанка Срба на КиМ и уверење да их Србија неће напустити и оставити на цедилу. У том правцу иде одлука да се подручје КиМ прогласи за посебну зону социјале заштите. Србија је овога пута поставила своје захтеве који гарантују поништавање Куртијеве самовоље, као услов враћања Срба у институције и наставка дијалога. Поново је у писменој форми обавестила и детаљно информисала све релевантне међународне безбедносне и посредничке факторе и затражила повратак контингента српске војске и полиције у складу с Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН. Аргументовано је свима дала до знања ко испуњава а ко не договорене обавезе уз посебно инсистирање на формирању Заједнице српских општина.

Да ли ће „међународна заједница“ испунити све српске захтеве? Вероватно неће, али су и они потпуно свесни да након свега овога више ништа неће бити исто и да је Куртијевој самовољи и њиховом политичком и посредничком слепилу дошао крај. Мере Владе Србије, ако их западни моћници озбиљно схвате, треба да анулирају резултате Куртијевог насиља без интервенције наше војске и полиције. И њима мора бити јасно да морају заштитити права Срба на КиМ, јер ако то не учине, то ће сигурно учинити Србија, као увек у српској историји, без обзира на цену. Ако они процене да им више одговара рат, Србија га не може спречити и мораће да га води.

 

Извор: Печат

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

1 thought on “Може ли се избећи сукоб на Балкану

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *