Може ли се затрти Његошево српство?
1 min read
Илустрација: Његош и Цетињски манастир
Пише: Проф. др Душко Бабић
Његошев(ск)о црногорско српство, са печатом косовског завета и обилићевског култа, живело је у народу вековима пре него што је ,,поетски озакоњено“ у Горском вијенцу. Тако је било и након песникове смрти, све до краја Великог рата, када се јављају први знаци осипања српског националног монолита у Црној Гори. Црна Гора је, вели Јован Цвијић, била ,,чувар српскога слободарског живота и земља косовских осветника“. То се најјасније види у периоду династије Петровић Његош (1697–1918), када су српско национално осећање и ослањање на Русију постали одређујући фактори у вођењу државних послова црногорских владара.
Много је директних примера који то потврђују: крајем XVIII века, владика Данило се потписује као „војеводич српској земљи“; у Законику кнеза Данила Петровића, Његошевог наследника, из 1855. године, стоји да „у овој земљи нема никакве друге народности до једине српске“. Последњи владар династије Петровића, краљ Никола, у свом ратном прогласу из 1912, овако позива Црногорце у рат за ослобођење Метохије: „Црногорци! Тужан вапај који допире из Старе Србије, од тамошње наше потлачене браће, не може се даље подносити!… Нека се благословом Божјим и Светога Петра остваре снови из моје младости, када сам пјесмом… загријавао српске груди вјером да оружани морамо поћ: Онам, онамо за брда она!“
Овакви примери могли би се ређати у недоглед и сви би недвосмислено указивали „на српско национално утемељење старе Црне Горе“, како је говорио Цетињанин Предраг Вукић. То је свет у којем је одрастао Његош, песник ,,народне снаге и народне душе“ (Скерлић), „трагични јунак косовске мисли“ (Андрић). Из тог света никао је Горски вијенац и песник који је целином свог дела и бића клицао: „српски пишем и зборим, / свима громко говорим: / народност ми србинска, / ум и душа словенска“. Без патоса српства немогуће је замислити песника Горског вијенца, као што је без Горског вијенца немогуће разумети српску културу и српски идентитет уопште.
Црногорска посебност
У целом Његошевом делу, укључујући и његову преписку, нема ниједног места где би помињање црногорског имена имало значење етнонима. Црногорство је код њега искључиво регионална одредница српског националног простора. На исти начин појам „Црногорац“ употребљавали су и други српски писци његовог времена: С. Милутиновић, Вук, Бранко, Змај, Л. Костић… Код Његоша не постоји црногорство као национално одређење, као што не постоји ни кроз целу историју старе Црне Горе. Посебност Црне Горе и црногорства код Његоша постоји само у оквиру српске националне свести – где јој је провиденцијално назначен задатак чувања сакралне, заветне димензије српства као духовне заједнице. Промисао и судбина одредили су да Црна Гора чува искру српске слободе, која чека тренутак да се „извије“, да постане светлост која ће народ ,,дозвати“ из мртвила робовања туђину. У тој искри је биће народа, његова заробљена снага, вечна супстанца ‒ ,,прекаљена искра божествена“ која „храни душу огњем електризма“.
Његошева Црна Гора је чувар светости нације, онога што је у њој вечно, што у историји и егзистенцији носи и чува њену метафизичку одређеност. Посебност Црне Горе и црногорства за Његоша је у важности и тежини националног задатка, а не у етничкој другости. Таква Црна Гора је „херојско послушање“, „служење крсту“, при чему реч „крст“ не асоцира само на чување угрожене хришћанске вере, него и на прихватање жртвеног пута, васкрсног разумевања историје, предака, човека и човештва.
То је суштина његошевске, „поетске истине“ о Црној Гори и црногорству, канонизоване у Горском вијенцу. На први поглед, то је идеализована, изнад реалног живота саздана слика у складу са романтичарским идејама о „антејској снази народа“ (М. Екмечић). Али, само на први поглед, јер Његошево народносно осећање у својој суштини није романтично него трагично (Ж. Видовић), није идеализација него христијанизација, није одзив моди (историјског) тренутка, него израз заветног заједништва живих и мртвих. Његошеву мисао о народу не води угађање нечему спољашњем, јер стоји изнад мерила допадљивости. Владика је, како рече Исидора Секулић, ,,био индиферентан према свему ситном“ ‒ зато човек код њега никад не живи само свој живот, него и живот својих предака, чувајући тако „свету својост“, кроз коју се излази из ситног у велико, из пролазног у вечно, из профаног у свето.
Из егзистенцијалног у есенцијално. Само у народној заједници, само у жртвеном делу за народ, Његошев човек налази важност властитог ега. Ко не мисли и не ради тако, он „ђетиња“, заплиће се у баналности и ситнице, тоне у ,,ништожност“.
Све ово било је потребно рећи да би се „изнутра“, из иманентне логике Његошеве филозофије и антропологије – које обједињује његова религија ‒ показало колико су национална идеја, и „патос српства“, одређивали његову слику Црне Горе – њене историје, менталитета, народног живота. Свака идеја црногорства као засебног етницитета, сагледана са „његошевског виса“, показује се као апсурдна, немогућа.
Црногорство без српства не би дезавуисало само Његошев појам народности, него и његов појам човека. Па и више од тога: то би значило ,,попирање“ божјих закона, јер је за њега народносно осећање (родољубље) „прекаљена искра божествена“ – знак ,,живота душевног“.
Ново црногорство
„Засади црногорског национализма“ које су у народ бацили главни идеолози ‒ Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија, у комунизму су проклијали и пустили видне изданке, а пуни процват и обилне плодове дали су у последњих 25 година, посебно након осамостаљења Црне Горе. То је време када идеологија отклона од српства прераста у огољену мржњу према српству. Идентитет Црногораца гради се искључиво на доказивању да они нису Срби и да су све везе Црне Горе са српском историјом резултат вековног насиља и великосрпског државног пројекта. Црногорска политичка елита покренула је све расположиве механизме државне моћи за стварање новог националног идентитета Црногораца, уверена да се за неколико година може створити оно што се у историји ствара вековима. Тако је започело безобзирно „прање“ и „пеглање“ историје, у којој је српски предзнак неутралисан и уклањан разним довијањима и фалсификатима.
У просторима тог културолошког инжењеринга, идеолози новоцрногорства сетили су се „Црвене Хрватске“ и започели нескривену латинизацију и хрватизацију Црне Горе. Са тим је био комплементаран процес евроатлантских интеграција, у којима је традиционална Црна Гора гурана у културолошки образац стран њеном бићу и историјским стремљењима, а све под плаштом прогресивних, демократских промена. Тиме се мењао њен геополитички положај, али је произведено и нешто много важније и далекосежније од тога: колективно преумљење које је код једног дела народа створило свест да је могуће своју будућност градити на амнезији и самопорицању. Кулминативна тачка тог свеобухватног, апсурдног самозаборава јесте одлука владе Црне Горе да призна независност Косова (2008). То није била обична политичка одлука: то је тренутак моралног и идентитетског слома ‒ одвајање од „централног места свеколиког српског народног предања“ (Д. Богдановић).
Црна Гора без ,,косовског средишта“ поништава и затамњује властиту историју, одриче се свега што је у њој супстанцијално и узвишено. Таква Црна Гора, хтела не хтела, одрекла се и Његоша, који је на „косовској мисли“ изградио своју концепцију српске историје и нације и народне заједнице уопште. Одрекла се и Црне Горе, чија је историја, поетски сакрализована у Горском вијенцу, постала вечно „огледало српско“.
„У данашњој Црној Гори Његош је незван гост“ (М. Мићовић). Његово дело стоји на путу настојањима политичке и културне елите да конституишу нови национални идентитет и нови културни образац Црне Горе, на матрици огољеног антисрпства.
Духовни и секуларни концепт нације
Овде долазимо до неизбежних питања о томе какав ће бити ток овог сукоба у будућности и какав исход се може очекивати? Није тешко запазити да аутор овог рада сматра да су на страни његошевског наслеђа аргументи историје, етике и истине. Али, то не значи да у овој борби та страна мора бити победник. „Предности“ његошевског српског црногорства над новоцрногорским антисрпством по својој природи јесу духовне, а ова борба се води (и водиће се) „на противничком терену“, у простору световности, у време „после истине“ и „после религије“, кад је „све дозвољено“.
У том контексту, национално и идентитетско питање у Црној Гори јавља се као културолошко и цивилизацијско, јер нас доводи пред низ општијих питања, као што су: Може ли духовни, религиозни концепт нације, какав заступа Његош, преживети доминацију (можда, боље: тортуру) хуманистичког космополитизма и интернационализма? Може ли његошевска „народна светиња“ да се одупре агресивном наметању догми грађанског и цивилног друштва ‒ једином пожељном културном обрасцу у нашем времену? Зато је, у најмању руку, лакомислено тврдити да је црногорски национализам пројекат без будућности и да треба игнорисати црногорство као нови национални идентитет. Напротив, Срби као целина, а посебно Срби у Црној Гори, овом питању морају приступити трезвено и одговорно, уважавајући стварност.
Узимајући у обзир напред речено, по нашем мишљењу, није право питање: може ли црногорство постојати као нација? (јер је очигледно да може), него: може ли црногорска нација бити конституисана у складу са Његошевом народносном идејом? Ако прво питање подразумева одговор – да; на друго се мора категорички одговорити са – не. Црногорство без српства може бити политички пројекат, идеологија, програм, али не може бити народност у његошевском смислу. Црногорство одвојено од српства нема дубљег, сакралног смисла, губи димензију вере, заветног везивања за морални императив.
У науци је присутно много теорија о томе шта је нација и како она настаје. Да би се то мноштво учења и приступа лакше сагледало и систематизовало, грађене су различите типологије, у којима су нације груписане по сличности настанка и одржавања у времену. Али, ни тако није било могуће ову ствар поједноставити и уопштити тако да мали број типова обухвата све појединачне случајеве. У познатим типологијама нације нама се најобухватнијом чини она која нације дели у две групе: „заветне“ и „републиканске“, при чему се први тип односи на нације уједињене и одржане вером, култним личностима и догађајима, заветним схватањем историје; а други тип, на нације уједињене грађанским, либералним и демократским начелима. Први тип се ослања на традицију, „веру отаца“, на историјску свест која чува и овековечује моралне вредности, а други се „сукобљава са традиционалном хијерархијом“ (М. Ковић), а историју доживљава као рационализовани хронолошки низ збивања. Колевка заветне нације је исток, а републиканске запад. Заветна нација је, по својој суштини, духовна, религијска заједница, а републиканска секуларна. Ово разграничење, наравно, не треба схватити круто и искључиво, јер се типови националитета, у стварности, мешају и преливају један у други, али овај типолошки дуализам непорецив је као парадигма за сагледавање историјске, културолошке и духовне различитости народа света. Утичући један на други у неким периферним манифестацијама, ова два типа национализма су онтолошки супротстављена.
Лако је закључити да је Његошев(ск)и национализам заветни (религиозни), а новоцрногорски републикански (секуларни). Први је историјски кристализован у сећању на косовски завет и наслеђе светородне лозе Немањића, а други своја упоришта тражи у вредностима демократије, грађанског и цивилног друштва. То није ништа ново у свету. Питање је само могу ли такав тип националног идентитета прихватити Црногорци, традиционално везани за своју прошлост и углед предака. Упркос историји, „рефлексу косовске крви у погледу“ и – Његошу.
Шта ће бити „на пошљетку“? То нико не зна. Од тога су „у гробу кључеви“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
… Na Cetinje dođoše na pustu LEDINU!!!
Pametnom dosta!
Liše svake arhivske građe, koja nije srpska, no tuđa, prevashodno mljetačka.
I znaš li ti uopšte što je katun?
Nije valjda da ne znaš da su to samo sezonska prebivališta stočara.
I ko je lud da živi u krše, već ako mu nužda nije!
… Kad su okolni Srbi utekli u pusto, u vascijelu pustu potonju Katunsku nahiju, izvan je svakoga moga i tvoga spora! Svi znamo đe su nam pređe stizale, među nikoga živa. Morali su da daleko ode u „tuđe“ neke da traže odivu!
Ako ih je ponešto i bilo domicilnih Srba, onda se to može odnositi isključivo na Riječku nahiju, u ostale još dvije izvrše rijetko, u Katunsku nikako! NIĐE NIKOGA ŽIVA!
U prazno i pusto dođoše okolni Srbi.
To su fakti, sve su drugo samo naša ubjeđenja!
Male, ne i naivne i nevine, lične, intimne (h(istorije!
Nauka Kljosova priječi svaku laž! Izvrgnuta ruglu, sada joj se možemo smijati u lice!
Baš onako kako je, bez da pojmi tu nauku, svojevremeno pisao akademik Čubrilović, pored toliko dokumenata i artefakata sve i da je htio, nije mogao da pogriješi : Stanovništvo Crne Gore je mješavina srpskoga, dinarskog varijeteta Srbina, hercegovačkog podvarijeteta većinom i vlaškog staroshedelačkog elementa!!! Izvan Katunske nahije, dabome! Koja bijaše cip pusta!
Egzaktno ga potvrdio Kljosov, njegovi učenici!
Osvrni se oko sebe, ako oči imaš …
Mali, sitne građe, crnupurasti … Još i oni bijele puti, glavom pod oblake! Na jednome mjestu. U jednoj kući, čak! Tako, kako smo se međusob orođavali! Danas Srbi, Crnogorci.
Mješavina Dinaraca i Vlaha, na zdravlje nam bilo!
… I ne brukaj se više!
I jednoj genotipskoj složenoj analizi kombinacije sa muške i sa ženske strane paralelno, vidljive su sekundarne primjese i drugijeh haplogrupa, logično
A u onoj najdaljoj alijenacijiji Dinarac nosi negde blizu 46 odsto PAŠTUNSKE krvi!!! Ali zato nema u nama ni traga te kulture, kamoli tradicije i jezika, samo krvi paštunske, odavna smo zaboravili sebe najstarije ispod Himalaja, čak naše nešto mlađe tračke praroditelje sa podbrežja dunavskog!
I moj ti savjet, ne paćaj se u nauku i faktografiju, nije to što i poljem proć!
Živi u svojim laičkim ubjeđenima, niko ti ne preči, i svako je tvoje pravo da vjeruješ da si sami Marsovac!
Man se gluposti, dobro ti činjelo!
…E pa sad…Ako su tebe rekli da su odje dolazili na ničije, onda tije i lasno i jasno.
Samo nama, koji smo odje jedno daće i 1000 godina, a ima tijek odje dosta, znamo kako su i KAD su dolazili odje nesretnici, i dhje smo ik upućivali da oforme familije.
Nijesu ove gore bili ničije, nidali Bogovi. To se dobro zna dhje sve to bilo čije . Nijesmo Njegoše uputili pod planinu Njegoš I ispod Planinice tek pošto tamo nije bilo nikoga, no smo ik tamo uputili da bi se mogli miješat sa nama i pomiješat.
A ovi neki koji su bježali i pobjegli i došli odje to dobro znaju.
Kodnas znanje nezastarijeva. Kod nekijek, onijek nas stárijeh koji smo sve ovo izvojevali na grbači.
A ovi novi što su bježali, i što bježe, i oće da nose ovo malo odolo tamo onijema oklen su došli I dje se broje, è to nemože I neće moći.
Lasno je sad reć “ Vlaški Katuni”, na ničije…. nije tako Djiko, nije!
No se dobro razmisli što navijaš na tudje vodenice pošlje 300 godina onijek koji su se borili za odje, da ostanu odje dje su pobjegli kodnas, a sad oće da otimaju nesamo ono što smo izgradili sami bez pomoći, no oće da nam lupežaju one što smo iznjedrili odje. I podigli u ovi krš.
Zanam ja dobro koje pomoga Njegošima odje da zasnuju svoje živote prije 400 i kusur godina.
Ako znaš dosta, onda ito mora da znaš. Nije Knez Djiko doša odje na ničije. Koje kako dolazijo Tako je pobija kolac u ograde, a od Danah Voislavljevića Ovo je bilo nečije, taman ka i naši neprijatelji izviše Rasa i Raške, koji su nas napadali… I njijovi je bilo prazno, ali njijovi!!
Ako ćemo pravo nesmeta mi da se zoveš Crnogorac Srbin, jer ako Ako je Knez Djikan pobjega i doša odje, To ti je porijeklo I od toga se nemože bježat, ama nemogu ja sad pobjeć u Srbiju ili Grčku i reć Ovo je Crna Gora. Samo sam se valjda neozbiljno nada, da jedan Potomak ljudi koji su bili pošteno privaćeni, da radi za Crnu Goru i sve crnogorsko, a be za druge, pa I one od kojijeh je pobjega..
Dugo sam mislijo koji te djavo nagnava da dodaješ čvor na pravu mladiku, I srbsko ime dje mu nepristoji, ama sad mije jasnije no dan, I nema te čime kritikovat uvezi toga.
Ali Duklja je odje odavno postavila kiljene naokolo dhje danas reziduje Crna Gora i ovo nije na otkup, I na prodaju. Ovo je naše Crnogorsko, a ovi koji su dolazili, prolazili, bježali, selili, doselili, odselili….iskoristili, okoristili, očešali, ogrebali, pogrebali…oni koji oće sad da nalegu kukavičije jaje na ovo gnijezdo slobode i ljuckosti, zanjik imam samo jednu molbu. Da smanje doživljaj I da se ponašaju ka što su ste naši pradjedovi ponašali kad smo ik primili u naše skute…
Niko ik negogoni nazad, ali zna se red.
To bi bilo ljucki!
… Ne znam zašto, i vrijedi li uopšte da ti rečem: KAD SU NAM OĐE PRISTIZALE PREĐE, STIZALI SU NIŠTA I U NIČIJE!!!
Već onda Vlasi su bili napustili katune, krenuli u veliki hod obodima planinske Dalmacije, stigli sve do Istre, nasjelili Ćićariju!
Kada su nam pređe nuždom napuštali svoja ognjišta, gledali su da utočište nađu u kršima i neprohodu, tamo đe drugih ljudi nema! … Da upale svijetlo Slobode u visove, bliže Nebu, podalje svijeta!
Oklen su u taj svijet slazili samo da stare račune namiruju!
… Nijesam znao da ništa o tome ne znaš! Bulazniš … Grđe no Šupković!?
Kvariš i ono malo sentimenta.
I nijesi li ti oni posljednji domicilni Vlah u naše srpske, crnogorske krše, u našu srpsku najljepšu Planinu
Pošljedni Mohikanac!
… Ajd, ne blesaj! Nije ti nužda.
… Ne znam zašto, i vrijedi li uopšte da ti rečem: KAD SU NAM OĐE PRISTIZALE PREĐE, STIZALI SU NIŠTA O NIČIJE!!!
Već onda Vladi su bili napustili katune, krenuli u veliki hod obodima planinske Dalmacije, stigli sve do Istre, nasjelili Ćićariju!
Kada su nam pređe nužnom napuštali svoja ognjišta, gledali su da utočište nađu u kršima i neprohodu, tamo đe drugih ljudi nema! … Da upale svijetlo Slobode u visove, bliže Nebu, podalje svijeta!
Oklen su u taj svijet slazili samo da stare račune namiruju!
… Nijesam znao da ništa o tome ne znaš! Bulazniš … Grđe no Šupković!?
Kvariš i ono malo sentimenta.
I nijesi li ti oni posljednji domicilni Vlah u naše srpske, crnogorske krše, u našu srpsku najljepšu Planinu
Pošljedni Mohikanac!
… Ajd, ne blesaj! Nije ti nužda.
Mi Crnogorci nehajemo ni za Nemanje ni za Miloše ni za Murate, veli mladjani mi rodjak Rade Tomov 1832 godine, nedugo pošto dodje kodnas velje srbski romantičar Sima Milutinivic Sarajlija.
Daklem koliko godj se pisac Dr ovijek redova gorje trudijo da dokaže da je Njegoš samo srbova’ padaju u duboki bunar manipulacija, laži i takozvane srbske istine.
Nazvati Srbima Crnogorce koji su imali svoje kraljevstvo i izboreni medjunarodni subjektivitet 200 godina prije no što su se Srbi i srbski kraljevi pojavili na kartu Jevrope je bezobrazno manipulisanje istine… jedino nije Ako su Neimanjić kad su došli sa mačem u CG pobili vas narod dukljansko crnogorski. I doveli svoje da ik nasele odje.
Odje nepričam o podjekojem Knezu koji je živijo do jedno 1700te nedje u suśedstvu POBJEGA’ od Turaka u Crnu Goru dje smo ik sve vazda branili. Odje niko nikad bježa nije, no smo znali stići i odbranit svakoga, I na hrabro mejsto postojati, i odbraniti svakoga ko je bježa I pobjega sa svoje zemlje u Crnu Goru.
Ka I tada, izgleda I danas se mlogo nemijenja. Oni koji su zakuvali u svojijem domenima, pa pobjegli u Crnu Goru tražeći utočište, danas brane naše svetinje i kulturno blago odnas. Ka’ mi im ga “oteli”. A oni došli odje , pobjegli s koca i konopca pa oće da nam zemlju, naciju, istoriju, i 10000 godišnju kulturu mijenjaju.
Ode neki Djokovic u Kosovo ( Kralj Niko mu dase zemlju), odseli u Beograd I post a Srbin. Ode neki Popović u Ameriku I postade Amerikanac. Jeli pravilno, jes. Što nije, ljudi se naturalizuju, žive u kulturi koju su izabrali, i vremenom je to jedino moguće. Asimilacija, kažu.
Ode jedan Petrovic u Njegos, I postane Crnogorac vremenom. dodje na Cetinje i izaberemo ta na opštenarodnome zboru da nas vodi. Jeli pošteno, jes, što nije. I śutra ćemo izabrat nekoga Pažina isto tako, kad je Crnogorac za Crnu Goru.
Tu ništa sporno nije.
Što je sporno je oni koji su bježali odje od drugijek, i dan danas bi da nas prodaju drugijem, a još Crnogorci nijesu postali. Dosad im nijesmo tražili, a danas je to sve kristalno jasno. Pobježe Knez Djikan prije 300 godina U Crnu Goru, a njegov 10 pas još uvijek srbuje. Još nije naučijo da poštuje dom onijek koji su ta udomili odje i primili odje. On bi radije da mijenja odje da mu liči na domovinu tamo kući oklen je pobjega.
Dje tu Logika? Ona stara logika o kojoj je pisac palamudijo Novaku davnijek dana?
Razumijem ja izbjeglicu. Izbjeglica nezastaruje, ka ni vlasništvo nad svojijem. Može bit 300 godina, 500 godina, 30 godina. Ama siti smo imigranata koji dolaze odje da nam donose dijo svoje kuće, I da našu kuću nose svojijema pa bili iz Mostara, Nevesinja, Kosova, Kraljeva, Skadra i Bojane…
Dosta nam je više ovijek koji otimaju Crnogorca koji neljubi lance, i nehaje za Nemanje samo Zato što mu je dalje porijeklo iz okoline Srednje Bosne. Ljudi budite ljudi!!! A ne neljudi. Budnite zafalni što je vaše predake Crna Gora prifatila i vazda pokušala spašavat. Dje ruku dizat na staratelja?
… Evo, vidim, i mlađani se magistar, Feđa Pavlivić, i on se vidim stidi!
Možda nijesmo bespovratni, Srbi.
Možda se jednom i povrnemo sebi …
Ako bude poviše Feđa … I stida ako bude!!! Ljudi postiđenih, ako bude!
Stida … Biće možda i nas!
Možda …
… Evo, vidim, i mlađani se magistar, Feđa Pavlivić, i on se vidim stidi!
Možda nijesmo bespovratni, Srbi.
Možda se jednom i povrnemo sebi …
Ako bude poviše Feđa … I stida ako bude!!! Ljudi postiđeni, ako bude!
Stida … Biće možda i nas!
Možda …
… STID ME!!!
Ne smijem pređama na kam da pođem!
Kamenjem će me odgoniti, kletvom …
Vidite li o čemu mi naglabamo, Bože sakloni i sv.Vasilije, slava mu i milost: MOŽE LI SE ZATRTI NJEGOŠEVO SRPSTVO!???
… Možemo li da mrtvi živimo???
Nije ovo valjda ona stopa iz koje povratka nema?
Možemo li !?
… Da živimo sa sobom bez sebe!?
Đe smo stizali u sebe? U koje ponore i zabiti odrođenih ljudi koji nemaju (!?) sjećanje na svoje rođenje? Koji smo stizali na svijet iz nigdine i ništosti, iz najgrđe praznine komunosatanizma koji se još onda nudio da nam bude i otac i majka!
… Nahočad Lukavoga namisli da svijetom hodimo bez sebe za glavama pod miškom, tuđe pameti mi, koja nam ona govori da je lako, da je najlakše živjeti bez sopstva. Blagoslovena marva kojoj je još onda NJEGOŠ bijesno uzeo Knjigu iz ruku koju zaslužili nijesmo! Njegovu knjigu … Srpsku knjigu koja je bila vijeke život Srbina koji ne trpi lance!
Koji je zbježao u krše i gladne godine jedinog imetka : časnoga srpskoga imena i zlatne Slobode!
Spreman da plati najveću cijenu!
… Čovjek smo danas onaj kome su ključevi života u predačkom grobu! Neće nam ga dati pređe, ključ nam života neće dati! Nemaju kome …
Nijesmo živi!
Nijesmo … Još od onda kada smo prvi put sebi postavili pitanje možemo li da živimo bez NJEGOŠEVOG, svakog u glavu nam pretka, bez njiova, našega srpstva!
Mi smo još onda umrli, najslavnije srpsko pleme!
Mrtvac smo koji od rođenja hodi stazom sopstvene smrti.
Nikad rođeni.
Samo onako promičemo, batrgamo pod zvijezdama ljudi bez Knjige, mrtvo rođeni …
Sa pitanjem koje ne ište odgovor : MOŽE LI SE ZATRTI NJEGOŠEVO SRPSTVO!??
Dabome da može!
Mi smo dokaz.
Živi dokaz da smo mrtvi … Mrtvo pleme, koje i nijesmo njegovo!
Kome nikoga bilo nije da mu zapali svijeću. Nama mrtvima.
Sa mrtvim pitanjem i istim takvim odgovorom.
A tamo đe nema odgovora, kakvog gođ odgovora, tamo nema ni ljudi!
Nema nas …
Samo nam se čini …
Da smo živi.
… I može li mrtav čovejek se stidi?
Ako može …
Nade onda ima.
Stid je njojzi ključ!
… Provjerite sebe. Ako se kojim slučajem stidite, nije sve izgubljeno.
Možda nam se NJEGOŠ smiluje!
Možda nam vrati Njegovu, onu jednom našu, srpsku Knjigu.
Pa da se ponovo rodimo.
Živi da se rodimo Srbi iz najljepše srpske Planine.
Koji smo jednom prije ovoga najgroznijeg mogućeg pitanja imali ODGOVOR! Odgovore …
Naredni svakom pitanju …
A da se stidim, stidim se.
Mali i patetičini čovjek, kako je i sam život u montenegrijsku nedođiju, i on patetičan – STIDIM SE!
I nije mi zbog toga lakše!
Teže je …
Izvan svake patetike.
Stidim se.