Мозгоња

Пише: Небојша Јеврић

Кад чу­јем мо­зго­њу, како за се­бе ка­же “ја, као ин­те­лек­ту­а­лац”, знам да ту не­ма ни чо­ве­ка ни ин­те­лек­ту­ал­ца.

Мо­зго­ње иза­зи­ва­ју у ме­ни про­блем у про­бав­ном трак­ту, ко­ји се за­вр­ша­ва про­ли­вом.

Ти, као кра­ста­ве жа­бе, на­ду­ва­ни бе­смрт­ни­ци, слу­же као иде­а­лан при­ве­зак сва­кој вла­сти. Власт во­ли да се укра­си њи­ма, да по­ка­же ка­ко њи­хо­ва де­мокра­ти­ја до­пу­шта да ме­ђу при­ја­те­љи­ма има и не­за­ви­сних мо­зго­ња.

То­ли­ко су на­ду­ва­ни ти во­до­зем­ци да им па­мет на уши из­ла­зи. По­но­сни су на се­бе, за­то што су па­мет­ни и успе­шни. За­ми­сли­те ту па­мет. Зна­ла је да ће­мо из­гу­би­ти рат од НАТО пакта. Зна­ла да је Кра­ји­на осу­ђе­на на про­паст. Љу­би их мај­ка, та­ко па­мет­не. Као што их је љу­био и ми­ло­вао Броз, њи­хо­ве де­до­ве, та­те и на­ро­чи­то ма­ме. По­но­сни су што су НА­ТО ави­о­не при­зи­ва­ли. У име де­мо­кра­ти­је. Не ни слу­чај­но, због Ко­со­ва. Ни због НА­ТО ба­зе Бонд­стил. Ми смо ви­де­ли на ули­ци ка­ко нам бра­та ле­ма­ју, па смо при­ско­чи­ли да по­мог­не­мо, а они, пр­во би да из не­ког ко­ми­те­та до­би­ју уве­ре­ње да брат ни­је крив.

Чим ви­диш да се не­ко од пи­са­ца, сли­ка­ра или ин­те­лек­ту­а­ла­ца оп­ште прак­се кан­ди­до­вао за мо­зго­њу, од­мах знај да са њим не­што ни­је у ре­ду.

Пре­стао је да му се ди­же, на при­мер.

Или је скром­на пор­ци­ја та­лен­та из за­ви­ча­ја, при кра­ју. Про­ћер­дао га је по бе­о­град­ским са­ло­ни­ма за ма­са­жу мо­зга и оста­лих удо­ва.

Ти жи­ви љу­ди­ћи, а мр­тви ства­ра­о­ци, увек се кан­ди­ду­ју за де­жур­не ту­ма­че оног што га­зда ка­же.

По­но­сни су на сво­ја по­знан­ства са уд­ба­ши­ма, сво­ја при­ја­тељ­ства да до­ма­ћим и свет­ским лич­но­сти­ма.

Би­ла је у пра­ву Иси­до­ра Се­ку­лић кад је го­во­ри­ла да је већ тре­ћа ге­не­ра­ци­ја ин­те­лек­ту­а­ла­ца код Ср­ба тру­ла.

Са сво­јих по­зи­ци­ја, ти ма­ли, ти окру­гли без­вра­ти, ве­дре и обла­че, го­ди­на­ма, у јав­но­сти.

Мо­зго­њи­ма је све­јед­но шта тре­ба да оправ­да­ва­ју или на­па­да­ју.Битно је да су корита пред њима пуна. Није им битно ко их пуни.

Бит­но је да су сва та ме­ста, са ко­јих го­во­ре, оби­ла­то на­гра­ђе­на и да се сли­ка­ју на те­ле­ви­зи­ји. А мно­го во­ле да се сли­ка­ју. А мно­го во­ле да у сал­ве­ту за­ви­ју ди­мље­ну ве­ша­ли­цу и по­не­су ку­ћи за оми­ље­ног џук­ца.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: