Мр Милутин Поповић Захар: Апел за буђење народу српском

Пише: Милутин Поповић Захар

Читајући ових дана многе новинске наслове и текстове о једној, пре свега, одличној иницијативи, али и оне друге нажалост усмерене ка томе да спрече глас народа, морам да нагласим да већ на почетку свог прилога о иницијативи да се објави Апел о одбрани Косова, то чиним на првом месту као магистар и докторант међународног права и признати стручњак светског удружења међународних правника, па тек онда као позната јавна личност из области музике.

Ево, уместо увода, неколико историјско-правних и општих подсећања.

Сам назив српске јужне покрајине – Косово и Метохија – је већ и етимолошки српски назив што је номинално чињеница сама за себе, а историјски, и постојбина првих српских држава, краљевина и царевина опште признатих од стране већине тадашњих европских држава, укључујући ту и папску круну Стефану Првовенчаном којом се и римски папа придружио утемељењу ове државотворне чињенице. Не само добро очувани материјални докази у виду цркава и манастира и библиографија из најстаријих времена већ и државноправни континуитет то потврђују, не остављају сумњу у припадност Косова и Метохије српском народу и српским државама кроз векове. Период насилног цепања бивше СРЈ довео је до данашњег, рекло би се, неподношљивог стања, сукоба између интереса појединих великих сила и природног и међународног права који је управо на клацкалици коначног решења чини се да се управо одмерава, убрзано, тренутак коначног решења – у коме је са једне стране интерес, воља и право српског народа на владање и управљање својом земљом и притиска који се врши над низом гарнитура српских власти од краја сукоба из деведесетих до данас да се де факто Косово и Метохија преда Албанцима и престане постојати као део историјски и правно матичне земље Србије. Како се одупрети овом притиску обзиром на деликатност положаја бити ил’ не бити – који се слично као у доба пред Први светски рат поново поставља пред Србију и српски народ.

Данашњи статус Косова у коме егзистира криминогена гарнитура чланова бивше ОВК, јавно потпомогнута спонзорима ЕУ и САД, јесте де факто „вршилац власти“ до дефинитивног решења на коме инсистирају поменуте земље у смислу стварања још једне албанске државе.

Непрестана уцена, претња и јавно прикривање злочина ОВК над српским становништвом има за циљ успостављања контроле над још једним Нато огранком у борби за геополитичке циљеве уперене пре свега према Русији а на штету Србије и њеног светог права на своју вековну територију.

Злочиначким ратом и употребом касетних и уранијумских бомби ради стављања под контролу ове српске покрајине под апсолутну прерогативу САД и дела ЕУ, награђују се земље починиоци страшног геноцида против човечности, па ако хоћете и класичног геноцида које су оличене у дуготрајном деловању штетног дејства отровних супстанци уранијумских бомби које су намерно и циљано бачене, да делују против живота и здравља људи, ма које нације они били, стварајући оправдани страх за будућност опстанка народа на овом подручју.

То је, дакле, највећи и најподмуклији злочин коме су се придружиле и неке „цивилизоване“ земље планете, на велику срамоту и жалост остатка света. Логично се питамо, онда, да ли је на мети изигравање међународне правде и права гарантованих Уједињеним нацијама и њеним најглавнијим извршним органима Савета безбедности. (У овом примеру Косова и Метохије – РЕЗОЛУЦИЈЕ 12-44.)

Управо се приближавамо дефинитивном решењу статуса Косова у оном облику и смеру изнесеном у нацрту Апела чији је циљ да пристане на компромис садашњих власти „на обавезујући споразум“ којим би српска влада била принуђена да због својих „националних интереса“ потпише без уставне процедуре свеобухватну декларацију о нормализацији односа са данашњим косовским узурпаторима српске територије и тако постане саучесник у стварању још једне де факто-нове Албанске државе. Тиме би по сценарију појединих НАТО сила у име читавог српског народа дала право на одвајање свог вековног огњишта.

Зато је овај Апел, који је пре свега глас разума, можда и преблага реч за Уставом загарантовано право да се читав народ Србије изјасни на референдуму, као што је био СЛУЧАЈ у Шпанско–Каталонском скорашњем примеру. Можда би га пе требало назвати-енергични захтев. Ово тим пре, што је КОСОВО и МЕТОХИЈА ДЕ ЈУРЕ део СРБИЈЕ о чему Србија има валидну потврду кроз резолуцију Савета
безбедности 12-44.

Треба на крају без сваке сумње, коначно да се демистификује и спречи ова монструозна тенденција насиља над међународним правом, ради геополитичких циљева земаља које не треба поново наводити. Примера ради, цео свет се узбунио због изјаве г. Трампа да Јерусалим прогласи искључиво Израелском престоницом,исти тај свет спречава Каталонију да се одвоји од матичне Шпанске државе, али Косово је за њих „јединствен случај – случај
sui generis“ да се послужимо међународноправним термином.

Ако један такав духовник и један од најугледнијих архиепископа цркве, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије ставља потпис на овај документ он
зна да чини Божју правду и акт примерен учењу Православља, а у име не само целокупног српског становништва и српског народа већ и дела протераног српског живља који је остао на својим огњиштима или је принудно отеран са својих огњишта. Ја не верујем да ће било која власт, па и ова данашња због утемељеног изјашњавања дела Српске православне цркве, а верујем и Православне цркве у целини предузети било какве политичке или полемичке мере са чим је и сама сагласна ,судећи по бројним изјавама званичника српске владе.

Одговор наше званичне власти, колико знам, још није дефинисан,али сигурно да нико паметан у овој земљи не би хтео да одбије да саслуша шта Српска црква или поједини њени угледни преставници мисле о свему овоме. Зато у име гласа разума предлажем да се без икакве дискриминације чују пре свега мишљења најважнијих институција ове земље, а понајпре, Српска православна црква и Академија САНУ а онда пружи и широка демократска слобода свима онима који би о овом круцијалном питању имали шта да кажу.

На крају предлажем да се реч Апел – замени са две речи – Захтев народа. То је не само једино демократско право већ и национална обавеза коју пре свега обезбеђује Устав државе Србије.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: