Мр Василије Марковић за ИН4С: Потписивањем Темељног уговора престаје вишегодишња дискриминција СПЦ!

Упркос бројним перипетијама и опструкцијама од стране представника бивше извршне власти, Темељни уговор између Српске православне цркве и Владе Црне Горе потписан је 3. августа.

У периоду након одустајања чланова радног тима за анализу текста предлога Темељног уговора, а које је кандидовао Мило Ђукановић, на инцијативу председника Владе Црне Горе, достављено је неколико правних мишљења које се баве анализом текста предлога Темељног уговора. Један од аутора таквог документа је и мр Василије Марковић из Института за упредно право из Београда, који је, заједно са проф. др Владимиром Ђурићем, вишим научним сарадником поменутог Института, благовремено доставио правно мишљење на адресу Кабинета премијера Абазовића.

У разговору за ИН4С, Марковић је истакао да се правне последице које у правном поретку Црне Горе изазива чињеница потписивања Темељног уговора могу, уопштено посматрано, поделити у две групе – прва која означава прекид досадашњег негативног и дискриминаторског деловања црногорског правног поретка спрам СПЦ, и друга, знатно хетерогенија, која пружа довољан нормативни основ за развијање будућих позитивних дејстава када је у питању деловање СПЦ у Црној Гори у свим сферама друштвеног живота обухваћеним уговором.

„Потписивањем Темељног уговора са СПЦ престаје дискриминација која је према СПЦ трајала читаву једну деценију. Већ је врло добро познато да је Црна Гора закључила споразуме са Исламском и Јеврејском заједницом, као и Темељни уговор са Светом Столицом који има карактер међународноправног споразума, али да је закључивање уговора са СПЦ, идентичног обима права и обавеза, и уз разумљиво уважавање специфичности конкретне верске заједнице, а што јесте разлог зашто се уговори између државе и верских заједница уопште и потписују, игнорисано и/или одбијано. Оно, пак, што се, чак и у делу црногорске јавности на речима веома заинтересоване за европске вредности и евроинтеграције, доста мање спомиње јесте чињеница да је Црна Гора овим чинила континуирану повреду чл. 9 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода Савета Европе (ЕКЉП), који се односи на слободу вероисповести, а у вези са чл. 14 који се односи на забрану дискриминације. Потврду овог става налазимо у судској пракси Европског суда за људска права у Стразбуру, који је у случају Ријеч живота против Хрватске утврдио да, када постоје закључени споразуми са другим верским заједницама, изостанак закључивања споразума са оним верским заједницама које то желе (а СПЦ у Црној Гори је кроз конструктивни приступ све време такву жељу изказивала!) представља дискриминацију када Влада за такво разликовање нема објективно и разумно оправдање. Истовремено, из појединих других пресуда Европског суда за људска права може се извући закључак да тобожњи позиви на угрожени национални интерес и одбрану историје од фалсификовања (sic!) нису довољни да би се подвели под објективно и разумно оправдање“, истиче Марковић.

Потписивање Темељног уговора, указује он, доноси читав низ позитивних помака када је у питању положај СПЦ у правном поретку Црне Горе.

„Издвојићемо само два, по нашем суду најзначајнија, таква помака, и то она која се односе на текст Преамбуле и одредбу о јемству вршења јавноправних овлашћења од стране СПЦ (чл. 2 ст. 1 Темељног уговора). Да је заиста реч о најважнијим деловима овог акта уверили су нас и најострашћенији противници потписане верзије, чија је најоштрија критика била управљена управо на ова два питања. Илустративан је у том смислу пример председника Црне Горе који је током недавног интервјуа пажњу посветио, од свих одредби, само оној о јавним овлашћењима, а приде и истакао како се залагао за одстрањивање целокупне преамбуле!
Иако, у конкретном случају, нема правно обавезујући карактер, текст Преамбуле у делу који се односи на континуитет мисије и субјективитета једне уговорне стране- СПЦ у Црној Гори, почев од 1219 године вишеструко је значајан. Он је најпре израз уважавања од стране државе чињенице црквеног самоодређења и аутономије, у овом случају самоодређења СПЦ, као уговорне стране, а што је у потпуности на линији поштовања европског стандарда утврђеног још једном стразбуршком пресудом према којој се аутономија верске заједнице налази у средишту слободе вероисповести. Такође, текст Преамбуле може бити значајан и у још једном контексту, ако се узме у обзир једна од улога преамбуле а то је симболичка. Тиме би текст Преамбуле, који многи актери политичког живота у Црној Гори уопште нису желели да виде као део Темељног уговора, изразио уважавање друштвене и политичке чињенице да потписивање Темељног уговора долази након што се, за потврду и одбрану става изнетог у овом делу Преамбуле, безмало плебисцитарно, на литијама изјаснила убедљива већина православног становништва Црне Горе“, саопштио је Марковић.

У вези са, једнако неосновано оспораваном одредбом којом Црна Гора јемчи СПЦ вршење јавних овлашћења, додаје Марковић, одмах на почетку треба истаћи да није основана критика која је истицала како одредбу о јавним овлашћњима треба брисати јер се јавна овлашћења могу поверити само законом, а Темељни уговор то није.

„Оваква тврдња није тачна најпре зато што споразум са Светом Столицом садржи одредбу о јавноправном субјективитету, а та се одредба, имајући у виду став професора Владимира Водинелића о томе како су јавна овлашћења претпоставка јавноправног субјективитета (Јавно и приватно право, Београд, 2016) може једино и тумачити у контексту тога да су Римокатоличкој цркви призната одређена јавна овлашћења, те би њихово ускраћивање СПЦ представљало неоправдано неједнак третман. Није од значаја ни чињеница да је споразум са Римокатоличком црквом формално правно закључен у поступку за закључивање међународних уговора, јер немачка правна теорија, која је у погледу гране државно-црквеног права најдаље одмакла у Европи, стоји на становишту да сви уговори са црквама и верским заједницама морају бити третирани идентично у погледу ранга и садржине, без обзира да ли су неки међу њима формално закључени као међународни споразуми!

Но чак да овај важан аргумент и оставимо по страни јер се Црна Гора, нажалост, и даље тек учи основама уређења државноцрквених односа на темељима толеранције и плурализма, треба указати да се Темељним уговором не поверавају, већ јемче одређена јавна овлашћења, која су дакле већ поверена појединим законима, на првом месту Законом о слободи вероисповести. Штавише, може се стати на становиште да, услед њихове особене правне природе и аутономије коју уживају, недржавним субјектима као што су цркве и верске заједнице држава не може а да не повери одређена јавна овлашћења, без којих ови субјекти своје активности не би могли обављати несметано. Ово је у потпуности на трагу става присутног у српској теорији управног права према коме, иако је даље држава овлашћења поверава путем закона, такав чин има карактер декларативног илиизнуђеног поверавања! Најзначајнија јавноправна овлашћења која тако СПЦ има у Црној Гори односе се на самостално генерисање правног субјективитета, оснивање установа у области образовања, али и другим областима друштвеног живота попут културе или информисања, те повезано са тим и издавања јавних исправа, али, не и најмање важно, уређивање ширих друштвених односа својим општим актима (тзв. неуправна или регулаторна јавна овлашћења)“, каже Марковић у разговору за наш портал.

Марковић истиче да није сасвим безначајно ни то што, овако срочени, Темељни уговор може представљати основу за потписивање будућих специјалних уговора којима би се додатно прецизирила и ближе уредила конкретна и посебна питања од обостраног интереса у различитим сферама државног и друштвеног живота Црне Горе.

„Овакво потенцијално „премрежавање“ црногорског система правним актима који се односе на положај СПЦ не би само додатно утврдило и учинило тај положај правно сигурнијим, већ би било још један аргумент у прилог оправдању означавања овог уговора као Темељног, а што се такође, неоправдано, налазило на мети острашћених критичара.
Све изнете правне околности наводе на закључак да Темељни уговор са СПЦ заиста представља важан и драгоцен искорак и путоказ. Путоказ који Црну Гору може повести из атомсфере агресивног секуларизма, који, из визуре европског искуства посматрано, анахроно и уназађујуће гледа на однос државе и Цркве, ка нимало лакој изградњи једног савременијег уставног модела одвојености државе и цркве, заснованог на начелима неутралности државе и поштовању аутономије цркава и верских заједница, а уз, нимало лаку, изградњу институционалне сарадње у свим областима од заједничког интереса“, закључио је мр Василије Марковић у изјави за ИН4С.

Прочитајте још:

ИН4С САЗНАЈЕ: Темељни уговор са СПЦ биће потписан 3. августа у Подгорици

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: