Оно што је забрањено јесте коришћење слободе говора на начин и ријечима које евидентно имају за циљ да увриједе и понизе. У „случају Лингес“ Европски суд за људска права је нагласио да се право на слободу говора мора вршити „у доброј вјери“, док је у „случају Ото-Премингер“ пресудио о „дужности избјегавања безразложног вријеђања других које не доприноси јавној расправи и напретку у људским односима“.  У истом случају, а који се тицао односа слободе говора и слободе вјероисповијести, судије су подвукле да „постоје негирања права других која сама себи одузимају право да буду толерисана“. Црногорски случај је управо такав.