Мучеништво као новорађање речено подвигом: Ђакон Авакум – живо срце Христово

Пише: Слободан М. Чуровић Тушински

ЂАКОН АВАКУМ

( 1794 – 30. децембар 1814)

 

Скоро ће два вијека од када је 17. децембра 1814. на свијет бољи и праведнији пошао, храбри ђакон Авакум. Биле су то најтеже године за Србију, гдје су се Агарјани светили за Карађорђев устанак и када је Србија поново покорена. Авакумова младост и љепота изабрала је царство „небеско умјесто земног“ и угријао је своју бесмртност Лазаревим вијенцем мучеништва, којим је

оставио аманет свеколиком Србству. Колико је само било злочина над Србима, само што су Срби. Увијек и вазда. О томе и свједочи и запис на „Апостолу“ лист ОД, који се чува у цркви и у Тијању, срез драгачевски, о једном турском злочину из 1804. год.

Милован – Одрли су га – Турц. 1804 лет.

За Карађорђа – Јагодини. – Јосиф Милов.

Мисао „Христове“ Србије добила је у његовом лику дубљу

димензију боголику, и богоспознајну, а ђакон Авакум отворио је врата вјечности „подвигом“, а тај његов чин обилићки, нешто је надстварно и истинити, србски примјер презирања смрти.

 

(МУЧЕНИШТВО КАО НОВОРАЂАЊЕ

РЕЧЕНО ПОДВИГОМ)

ЂАКОН АВАКУМ – ЖИВО СРЦЕ ХРИСТОВО

 

ЂАКОН АВАКУМ

( 1794 – 30. децембар 1814)

 

Скоро ће два вијека од када је 17. децембра 1814. на свијет бољи и праведнији пошао, храбри ђакон Авакум. Биле су то најтеже године за Србију, гдје су се Агарјани светили за Карађорђев устанак и када је Србија поново покорена. Авакумова младост и љепота изабрала је царство „небеско умјесто земног“ и угријао је своју бесмртност Лазаревим вијенцем мучеништва, којим је

оставио аманет свеколиком Србству. Колико је само било злочина над Србима, само што су Срби. Увијек и вазда. О томе и свједочи и запис на „Апостолу“ лист ОД, који се чува у цркви и у Тијању, срез драгачевски, о једном турском злочину из 1804. год.

Милован – Одрли су га – Турц. 1804 лет.

За Карађорђа – Јагодини. – Јосиф Милов.

Мисао „Христове“ Србије добила је у његовом лику дубљу димензију боголику, и богоспознајну, а ђакон Авакум отворио је врата вјечности „подвигом“, а тај његов чин обилићки, нешто је надстварно и истинити, србски примјер презирања смрти.

Авакум се родио у Босни, близу манастира Моштанице, негдје око 1791. год. а зађаконио се код духовника Ђенадија Шувака. У несрећним годинама, турског терора пребјегли су код игумана Пајсија Ристовића у Трнову. Када је избила Хаџи-Проданова буна, (средином септембра 1814.) „јер „ Србија се умирит не може“ Турци су их ухватили и утамничили. Авакум никако није, ни по цијену смрти, хтио да се одрекне своје прадједовске вјере.

Јединик своје мајке, (која га моли да се спаси и прихвати ислам) постао је најзбирнија и најпркоснија именица храбрости у србској историји, презрењем смрти иако су Турци због невиђене његове љепоте били упорни да се потурчи. Пјесмом смртном, пјесмом узвишеном, он се обраћа мајци:

„Мајко моја ! На млеку ти хвала !

Ал, не хвала на науци такој!

Брзо ћеш се обрадоват сину ,

Док пред Божије изидемо лице;

„Нема вере боље од Хришћанске

Срб је Христов, радује се смрти;“

Смрт избавља од свакијех беда;

Цвет пролетњи тек за зимом иде.

Благо томе ко раније умре;

О мање је и муке и греха ,

Па што коме Бог и вера дадне;

А још има браће на свијету!“

(М.Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа

новијег доба, Београд, 1888, стр. 5-7 ).

У тај страшни децембарски дан 1814, Турци су извршили прави масакр и сурово казнили устанике, у крви гушећи устанак, а Са Пајсијем набијено је на колац још 3 Срба. Како оче-вици истичу, Турци су правили кратко коље како би „безбројни гладни турски пси могли мученицима дохватити ноге и одгристи.“

(„Поменик знаменитих људи у српскога народа“ , Београд,1888, стр.32-34).

 

Сулејман–паша је катил ферманима послао на колац за четири дана 96 људи, желећи да у крви угуши било какав нови устанак. Потресна слика мучења и скапавања паског на колцу, метафора је и Андрићевог Радисава, који израста до висина моралног учовјечења и задобијања бесконачне побједе кроз погибију. И дају му колац, док одлази на своју коначницу.

Његов чин је презирање смрти, у страшној слободи избора, алислободи у Христу, у непобједивости Крста. Он иде свом распећу, на ранији сусрет Христу, на раније васкрсење у памћењу, у историјском ходу, јер зло се побјеђује неустрашивошћу, загле-давањем у себе самог. Остаје изнад зла, а Турци гледајући ту невиђену поноситост прободу му јатаганом мученичко живо срце (најживље срце у Србиновом трајању, „за крст часни и слободу златну.“)

Његош каже:

„Крст носити нама је суђено…

Страдање је крста добродјетељ.“

 

Тај крст је побједоносно носио и Ђакон Авакум, који је тако стекао и национални и црквени култ, а Михаило Сретеновић на-писао је позоришни комад 1905.год. под насловом „Ђакон Авакум – историјска слика у два чина“, који је приказиван, нарочито по богословско-учитељским школама, све до Другог свјетског рата. Преподобномученик Ђакон Авакум је канонизован, а како каже прота Живан Маринковић:„Светитељи су јунаци који су успели да извојују најтежу победу – да победе себе … они су наши заштитници и молитвеници пред Богом.“

Љепшег молитвеника од Ђакона Авакума немамо.

 

Само смрт никада не спава

На крвљанику Србаља и друма

Свих јадијања иста је поњава

На шиљку када Крст засветли

И лик ђакона Авакума.

Псетишта га глођу, грчиште од бола

Али не смеју у лице му гледати

Уздиже се ангелима у сунчана кола

Да га Србство сада још видније види.

У свемиру пукотине ума

Презиром је већи од џелата

Свака наша глава мучништва је шума

Авакума десница Божија прихвата.

 

 

МИТРОПОЛИТ ПЕТАР ЗИМОЊИЋ –

ПОСТОЈАНОСТ БОГОРЕЧИВОГ ЋИРИЛОВАЊА

 

МИТРОПОЛИТ ДАБРО-БОСАНСКИ

ПЕТАР ЗИМОЊИЋ (1866-1941)

 

Једна од најужаснијих смрти и мучеништава у историји србског народа јесте голгота коју је поднио митрополит Петар Зимоњић, само зато што је био на челу србског народа у Босни.

Није никада било лако бити Србин, поготово у оним априлским данима 1941. послије сломоврата војске која је изнутра била издана, роварењем свих непријатељских снага против Србије.

Петар је храбро носио своју титулу, сједињен до кости и бола са својим народом.

Када је започео усташки пир ухапшен је, малтретиран, али га ништа није могло преплашити и зауставити у ревносном мољењу и служењу Богу.

Колико је усташки безум мрзио Србе види се из наредбе небрата у Христу, католичког фратра Божидара Брала, усташког повјереника за Босну и Херцеговину почетком маја 1941. год. који поручује митрополиту да у току истог дана нареди својим свештеницима да не употребљавају ћирилицу

а да печати буду исписани латиницом.

Смјерно и непоколебљиво митрополит је одговорио да се Ћирилово писмо не може укинути за 24 часа, „а осим тога, рат није завршен.“

Као и многи други, знани и незнани, митрополит Петар не пристаје да се одрекне живујућег нашег писма и спознања, ћирилице, која је наш образ, видјело, памћење. Без ње смо неписмени, раскројени, непрепознатљиви,

И заиста колико је било погромница над ћирилицом у прошлости, чији се зли науми остварују на безочан и бестидно надмени начин и у 21. вијеку

(у хистерији латињења србских земаља, међу којима предњачи Црна Гора). Негдањи Срби хоће да сами себе рашћирилишу мазохистички, не остављајући ни гробља на миру, укидајући декретима и матрицом комунистичке идеологије све србско, православно, људско.

Напаћени Петар биће ухапшен и спроведен у Загреб, а касније водан од једног логора до другог, понижаван, премлаћиван, али достојан да буде истински мученик и трпезник сведрагих дарова Божијих.

Окончао је свој часни живот, свети, будући светац, наш митрополит Петар, и то тако што је убијен и бачен у пећ за печење цигле у Јасеновцу, према ријечима свједока Јова Фуртуле и Јова Лубуре из сарајевског среза.

 

Жежен а непожежен

Ватром пакости звјеради

Свети Петре јакости

Митрополите дабро-босански

Братиоче Јоаникијев

Намучениче и наватрениче

Укрстениче и свепатње јемче

Крстољупче и Крстоношче

Гориоче на вјечној буктињи

свих наших мучилишта и трпилишта,

Радосниче коме ни смрт

ништа није могла,

О преподобни Петре доброучињениче

и разумниче

Православни утјешитељниче

и благи разговорниче

Народосна узданице и неоставниче

Убити а неубити првонаставниче

Безгробнички свештениче

Пресјајни богомолиоче

митрополите Петре.

Праштај незнаоцима.

Али не заборављај,

Ти наш незаборављиви.

 

ЈОАНИКИЈЕ ЛИПОВАЦ

МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ

ИЛИ КАД СЕ СМРТ У БОГОВЈЕЧНОСТ РАЗЛИЈЕ

 

(ЈОАНИКИЈЕ ЛИПОВАЦ

(16. фебруар 1890 – јун 1945)

 

Распутовао се и располучио, још раскостоломљен, мучки уморен, кукавички од црвене пошасти, још неодморник, још наш а давно Божији св. Јоаникије Липовац, митрополит црногорско- приморски, негдје под Букуљом, у кубуљи крви, бола мученистана. Још тражи достојан гроб, када је наша Саборна црква била заливена непрестаним рашчеречењем и тамањењем.

Ликвидирајући митрополита црвени су хтјели да униште све што има србски предзнак… јер та идеологија се заснивала на огромном мрзилуку свега православног и србског, као дио договора са усташама у Сремској Митровици.

Још крв ври несмирена, тамо под Букуљом, да му се гроб не зна, гдје звијезде траже своје право небо, као и један народ, што још више жали туђинике него своје дивне јединике …

Под неразјашњеним околностима (наравно затурене комуњарске историје) митрополит Јоаникије Липовац убијен је на бруталан начин. Имамо ми још путујућих светаца који вапе за миром почивалишта, јер их тумбају и премјештају као и ловћенског тајночувца владику Рада.

Колико је била укоријењена мржња према свему православном србском лако се може открити у извјештају након стравичне егзекуције, гдје Штаб I Армије југословенске војске пише:

Црногорској митрополији:

„Шаљемо Вам панагију и крст, који су пронађени код разбојника бившег митрополита Јоаникија.“

Смрт фашизму-слобода народу.

(„Светигора“, Видовдански број 1992, стр.48)

 

Митрополит Јоаникије пред Богом се узвисује и усвећује, увећује и непролазној писци свих србских убијеника, масакрираних, раскостоломљених, јер је одмакао у вјечност, наше рањаване и Свете саборне апостолске цркве.

Јоаникије свети наставља своје патниковање без опијела, рашчеречених наших тужица непрестаних, наш Јоаникије, Богу приспјенак, на истину и вјечито сагледање.

 

Митрополите Јоаникије

Кивно уморени

У шумама докрајчени

Свети Јоаникије размучени

Црвеним стрвинама развучени.

Заданио си дане свети

У сва наша подсјећања,

Још те тражимо нетраживог…

 

 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: