Муџахедини у Босни и Херцеговини (1): Нови џихад је почео у Босни!

Недавна пресуда Суда БиХ Сакибу Махмуљину, генералу Армије БиХ, којом је неправоснажно осуђен на 10 година затвора зато што није спречио злочине у Возући и Завидовићима 1995. године, још једном су јавност подсетили на чињеницу да су током рата у Босни ратовали и муџахедини којих је јавност на Западу почела да се плаши тек почетком ратова у Ираку и Сирији, а затим и терористичких напада у Европи.

У најновијој студији “Муџахедини у Босни и Херцеговини”, Џевад Галијашевић, стручњак из области борбе против међународног тероризма, износи низ нових детаља који осветљавају долазак, улогу и акције ових плаћеника који су били део одреда Ел муџахедин.

Уз дозволу аутора, “Вести” у штампаном издању преносе најзанимљивије делове те студије, а опширније на порталу: www.vesti-online.com. 

“Улога оснивача и вође вехабија и муџахедина у рату у Босни и Херцеговини припала је бившем авганистанском ветерану, ‘ослободиоцу Кабула’, у ствари мултимилионеру (доларском) по звању и имену: шејх Абу Абдулазиз Мунтесиба. Овог духовног вођу, талибански борци у Авганистану познају под надимком Барбароса”, започиње Галијашевић.

Протерани из Кабула

Шејх Абдулазиз је 1994. године у листу “Al-Sirat Al Mustaqeem” представљен као духовни вођа и командант одреда Ел муџахедин у БиХ.

“Када је џихад у Авганистану завршен ослобађањем Кабула, отишао сам са четворицом бораца из Авганистана у Босну да видим шта се дешава. Желео сам да проверим истинитост извештаја западних медија. И тачно, као што је о томе извештавано, тамо су босански муслимани прогоњени, многи су поклани, а остали натерани у изгнанство. Част њихових жена је укаљана само зато што су муслиманке”, навео је тада Абдулазиз.

Аутор књиге “Ал Каидин џихад у Европи: Авганистанско-босанска мрежа”, Еван Ф. Колман, стручњак за тероризам, саветник америчке владе и ФБИ, истиче да је рат у Босни био одлична прилика за следбенике џихада у Авганистану јер су их тамошње власти до 1993. све протерале са своје територије.

“Током 1992. и 1993. године, истовремено се догодило више врло важних ствари. Муџахедински покрет, који је настао у Авганистану и који се тамо борио под будним оком Абдулаха Азама и Осаме бин Ладена, прерастао је из те почетне фазе у нову и почео да се бори за међународни џихад, далеко изван граница Авганистана, баш као што је то Бин Ладен одувек сањао. Прво место где су после тога дошли муџахедини, била је Босна. Према тој су земљи кренули људи, углавном с Блиског истока, који о Босни нису знали апсолутно ништа. Не само да нису познавали тамошњу културу и језик, већ, како су касније у личним исповестима признали, њихови челници нису имали ни појма о томе где се географски налази Босна. Никада раније нису за њу чули и нису били сигурни да ли је та земља у Северној или Јужној Америци, Европи или у Аустралији”, наводи овај сарадник ФБИ.

Путеви преко Загреба и Сплита

Џевад Галијашевић истиче да се на почетку рата у Босни, у обавештајним и политичким структурама веровало се да је део муџахедина убачен у земљу мимо воље владе у Сарајеву, са знањем и уз помоћ западних безбедносних служби.

“Претпостављало се да је део њих обављао обавештајне задатке, а остали је требало својим својим присуством и идеологијом да ојачају муслимански карактер мањег дела земље који је, према тајним споразумима босанских суседа и уз наклоност дела међународне дипломатије, крајем рата требало да припадне Бошњацима”, наводи овај аутор и цитира једног од првих муџахединских заповедника у БиХ, Абу Абдулазиза Барбаросу: “Криза у Босни почела је само петнаест дана после запоседања Кабула. На тај су начин потврђене речи Посланика ислама да ће се џихад наставити до Судњега дана. У Босни је почео нови џихад и пошли смо тамо како би његову (Алахову, оп.а.) реч учинили ‘врховном’, али не за постизање неког националног, племенског или групног осећања или интереса”.

Галијашевић додаје да су први муџахедини, “свети ратници” или “исламски добровољци” дошли у БиХ већ у фебруару 1992. како би помогли “угроженој браћи и сестрама муслиманима” у борби за ислам као друштвени поредак.

“Преко Загреба и Сплита долазак муџахедина је добро организован. Стизали су у Загреб, па у Сплит, а одатле су хуманитарним конвојима одлазили до сабирних центара у Травнику и Зеници. Један од њих, Абу Хамза, сведочи да су на позив реиса Мустафе Церића дошли да бране ‘браћу муслимане’ и да је за њега ‘Алија Изетбеговић заповедник свих муџахедина’ “, наводи Галијашевић.

Он истиче да је смисао њихове борбе сажео Суданац Елфатих ел Хасанин речима: “Босна на крају мора бити муслиманска, јер ако се то не догоди, цео рат нема смисла и био би вођен ни за што.”

Сарадња са ЦИА

Џевад Галијашевић цитира и немачког публицисту Јиргена Елзера који тврди да је непобитно утврђено да су поједине западне земље активно помагале и подржавале долазак муџахедина у БиХ.

“Америка испрва није била заинтересована за догађаје на Балкану. Немачка, Аустрија и Ватикан подржали су независност Словеније и Хрватске и оствариле знатан утицај у тим земљама. Срби су остали сами против свих. Када је касније администрација председника Клинтона хтела да се укључи у догађаје у регији, савезништва су већ била остварена и није било простора за Америку. Зато је Вашингтону једино преостало да се ослони на босанске муслимане и преко њих покуша да остане важан играч на дипломатској сцени. Уз то, сарадња између Сједињених Држава односно Централне обавештајне агенције (ЦИА) и радикалних муслимана у Авганистану је током 80-их година 20. века била врло успешна и довела је не само до војног пораза Совјетскога Савеза у тој земљи него му је, заправо, задала завршни ударац. Зато су Американци и на Балкану желели поново да ослоне на муџахедине”, тврди Елзер.

Од Ирана до Катара

Галијашевић истиче да су у Босну почели да стижу исламски фундаменталисти, професионални ратници, борци у џихаду из различитих земаља света.

“Ирански муџахедини дошли су међу првима, следили су их муџахедини из Саудијске Арабије, Палестине, Јордана, Јемена, Авганистана, Катара, а највише војнога искуства и знања имали су они из Египта, Алжира, Марока и Туниса. Припадници либанског Хезболаха, који су такође имали војно искуство, ангажовани су да у кампу Погорелици поред Фојнице обучавају војнике, полицајце и обавештајце у Армији БиХ. С колико их је спремности дочекала политика Алије Изетбеговића, показује занимљив податак: 104. муџахедина, добили пре проглашења ратног стања у БиХ, држављанство Босне и Херцеговине, пасоше и личне карте, не само мимо законске процедуре него и пре него што је било која земља, Европска заједница или САД, признала државу Босну и Херцеговину”, наводи Галијашевић.

Новац стизао из Беча

Суданац Елфатих ел Хасанеин је оснивач и директор “Third World Relief Agency” (TWRA , Агенција за помоћ Трећем свијету), која је основана 1987. у Бечу као хуманитарна организација за муслимане. Преко ње се од 1992. финансирала и организовала набавка оружја за Изетбеговићеву Армију БиХ.

Новац из исламских земаља долазио је преко “Die Erste Österreich Bank” у Бечу. Иста се особа на другим местима помиње и као др Ал-Фатих Али ал-Хасан, односно као Елфатих Хасанеин-омал-Фатих.

Током само једног месеца 1992. на рачун “TWRA” у Ерсте банци положено је 20 милиона долара. У октобру исте године, службеник владе Саудијске Арабије дошао је у седиште банке у центру Беча с два кофера готовине и уложио на рачун“TWRA” пет милиона долара. У периоду 1992-1995, на тај је рачун највише донација стигло из Саудијске Арабије, Ирана, Судана, Турске, Брунеја, Малезије и Пакистана. По годинама: 1992. – 80 милиона долара, 1993. – 231 милион, 1994/95. – 39 милиона, 1996. – 500.000 долара. Прилив новца се смањио у 1994. и 1995. јер је у то време, уз знање Сједињених Америчких Држава, отворен канал кроз Хрватску за допрему, углавном иранског, оружја за Армију БиХ.

“Барем један од пет арапских муџахедина убијених на контролном пункту Хрватског већа обране код Жепча, 14. децембра 1995, имао је акредитацију “TWRA” , истиче Галијашевић.

Сви знали и ћутали

Прва велика операција коју је извела “TWRA” била је допрема велике количине оружја и муниције (око 120 тона совјетских пушака, минобацача, мина и муниције из преосталих залиха некадашње Источне Немачке), изнајмљеним руским авионом из Картума у Судану, на аеродром у Марибору (Словенија), у септембру 1992. Терет је био пријављен као “хуманитарна помоћ”. Део оружја превезен је до Тузле и Зенице изнајмљеним транспортним хеликоптерима руско-америчке компаније “Ецо-Траде” који су се снабдевали горивом у Сплиту

У испоруке оружја и довођење добровољаца из исламских земаља, у дужем периоду рата, по неким је изворима била укључена и пакистанска обавештајна служба ИСИ (Inter-Service Intelligence). Од почетка 1993, Клинтонова администрација је знала за активности “TWRA”, али није предузимала акције да их спречи.

“Речено нам је (из Вашингтона, оп. а.) да пратимо шта раде, али да се не мешамо. Бошњаци су покушавали да набаве оружје од кога год су могли, а ми у томе баш нисмо били од помоћи. Најмање што смо могли било је да се држимо по страни. Тако смо и поступили”, каже неименовани амерички дипломата.

Аустријске и немачке власти такође нису ништа предузимале. У Аустрији су, зато што по законима те земље на њеној територији није забрањено преговарати о куповини оружја за друге државе, док се сама трансакција обавља негде другде, склапани послови. Уз то, расположење јавности и политичког естабишмента у обе земље били су на страни Бошњака за које се сматрало да имају право да се бране, преноси Галијашевић наводе Џона Помфрета из његовог дела “How Bosnia’s Muslims Dodged Arms Embargo”.

Алжирска веза

Џевад Галијашевић истиче да је значајну улогу у довођењу исламских добровољаца у БиХ одиграла и тзв. алжирска веза. Наводно “на директан захтев Осаме бин Ладена”, члан Оружане исламске групе (ГИА), Камр Ад Дин Кирбани доселио се у Загреб крајем 1991. како би основао хуманитарну агенцију Ал-Кифах. Током рата у БиХ, она је коришћена као један од канала за убацивање чланова ГИА у БиХ.

Уз Елфатиха ел Хасанеина у управном одбору “ТWRА” били су истакнути челници Странке демократске акције (СДА): Хасан Ченгић, Хусеин Живаљ (тадашњи амбасадор БиХ у Бечу) и Ирфан Љеваковић, за кога аустријски истражитељи верују да је био један од главних заговарача довођења “исламских бораца” у БиХ као хуманитарних радника и да је после склапања Дејтонског споразума, као високи службеник, претежно бошњачке Агенције за информације и документацију (АИД), омогућио борцима из исламских земаља да остану у БиХ.

Врло важан биро “ТWRА”, онај у Загребу водио је Фарис Нанић. Шеф једне западне обавештајне службе изјавио је за “Вашингтон пост” да су људи који су радили за “ТWRА” формирали ћелију која жели да приближи Босну радикалним блискоисточним исламским покретима.

“Не верујемо да је то оно што већина босанских муслимана збиља жели, али “ТWRА” је тим уљдима дала новац, утицај и моћ. Одвела је њих и њихове идеје врло далеко”, изјавио је тај обавештајац.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: