Муги у чизмама

Сјећате се оног неславног ”војевања” Мугија у Чизмама на Храм багером? Прича се како је нагарио љуту ”Радоје Дакић” машину са источне стране Храма, али да му је у маневрисању код Мале пијаце отпао рамблум-доверглатор и багер је наочиглед богобојажљивих комуналаца снажно заклепетао и издахнуо.

Запухнут ауспухом умирућег багера, гарав у лицу, а побијељеле косе од прашине, крену Муги кроз дим несигурним старачким ходом, а раширених руку пут радника, ваљда да изрази разочарење. Баш тад, са омање цркве поред Храма, зазвонише звона за вечерњу службу, што ионако надреалној сцени дода метафизички језив тон. Већ довољно истраумирани радници видјеше гараву, прашњаву авет која се ни почему није разликовала од њиховог недавно преминулог колеге Дурка, како уз звук црквених звона шири руке и иде право пут њих. Уз панични врисак, буквално један преко другог, побјегоше главом без обзира. Недуго потом, видјело се неколико тачкица како се хаотично пентрају по голети Малог Брда. Очевици, на које су натрчавали избезумљени комуналци, тврде да такав страх у изразу лица и очима нису никад видјели. Један од њих, скамењен тик уз жуто-зарђали багер, само је бесомучно, у трансу, понављао ”Рахметли Дурко доша’. Багером доша’ Дурко…” 

Фоторепортер ДАН-а, који је пратио цијели догађај приђе ближе багеру, а тамо Муги у Чизмама, у ”Пал Зилери” одијелу, заролане кравате и са небоплавим џемпером окаченим на леђа преко сакоа, огаравио и опрашњавио, сједи на стопи рахметли багера и телефонира Милу Без Морала. 

”Ало Газда, ево ми се поквари ови јад од овог распалог Дакићевог багера, ништа не учињех. Не мога се сурват’ ова дивља градња преко пута Блока 5, знаш на шта мислим?”

”Знам Дурко, сваки ти је посао на пола, сем ако није за тебе лично, видим ја да ћеш ти у конзуле на прољеће.”

”Муги овдје, Муги Газда, није Дурко, хахахха, није он, ја сам, хахахах”

”А да, да, чујем, него интезивно учим руски ових дана, па ти тепам будалице.”

”Ахахахаха, хвала Газда што ми тепаш, обожавам руски језик, имам све руско код куће, баш ми је Свето Без Смисла јуче и рулет донио, хахахха, ето и рулет имамо ахахаха.”

”Бра’о ти га Дурко, лијепо се поиграјте, па ко претекне у конзуле на прољеће. А и Фића Дел Рожаје понекад назовите, греота ви је, он сирома’ све сам шета по Подгорици.”

”Хоћу Газда, баш сам мислио на обојицу кад сам га куповао, ето не би вјерова’ хахахаха. Наздравље Газда, пуно топлих поздрава за породицу и све у кући, хаахахаха.”

Међутим, како Дурко опази да фоторепортер документује његово избезумије од покушаја рушења Храма, дохвати неку масну шипку из кабине па замахну пут затеченог новинара.

”Заскачете ме онамо ’намо из жбуња, ни Богу се на мир’ не могу помолит од вас” заурла Муги алиас Дурко.

”Каквог жбуња човјече, травчице нема около, очигледно вам је потребна помоћ, а и телефонирали сте, сем ако нисте са Богом разговарали, директно…”

”Жбуња има, било га је, то ће на суду потврдити сваки независни директор Зеленила, а та јефтина инсинуација за Бога на рачун Газде ти неће проћ’. Напа’ си ме, ти и онај твој Марковић, ђе се изгуби часприје… сад је ође витла’ тетејцем пут мене.”

”Ето још једног доказа да вам је хитно потребна помоћ, Марковић је данас у Никшићу.”

”Виђећемо ко је ђе био, ево радници су били ту и све су виђели, но побјегоше кад је припуца’ пут мене.”

Погледујући на ону отромбољену ламину, учини се Мугију да би му Милан Без Бркова са својих четрдесет багера могао помоћи. Да умири срџбу Газде праведнога. Да оседла ”седам бјесних Хјундаија” и да груне у бијелу цркву подгоричку.
Позва Милана Без Бркова и објасни му како му хитно потребан највећи багер да ”заорга у великосрпску жилу куцавицу” у Подгорици. Међутим, пословично опрезни ка-ге-де-бе-ен-тен-тини-саварака-тика-натовац се вјешто извуче, правдајући се да нема толико велики багер, те да су свеједно ”сви до једног” ангажовани на пробијању аутопута Бар-Бар.

”Извини Муги, ево ми на другој вези Шарић Без Земље, мора да опет нема маслаца од бијелих тартуфа и свјеже папаје на Жабљаку, па је баш нервозан. Ух! Поздрав конзулу, хахаха, поздрав, поздрав…”

“Хм.” помисли Муги. Осјећа да му се “смијеши” Киншаса на прољеће. А тамо се у чизмама не иде. Муги без Чизама или Муги Дел Киншаса, дође му на исто.

”Како да се спасим, кукала ми мајка? Храм високо, Румија далеко, рекао сам да се та конзерва одозго мора маћи, али на ту се славу више вадити не могу. А можда би се благи и премудри Газда смиловао кад би Мирашу у Црном дао цирка 15 000 квадрата на Малом брду да начини нешто њему за ћеф. Неки духовно-дукљански објекат. А и радници су ми већ горе. Ако се, не дај благи Газда, што изјалови, вазда се тај објекат може искористити за потребе МУП-а, зар не?” утјеши се Муги.

Осмисли Муги и ”ктиторску композицију”: Окружен Мирашем у Црном и Жиком Шестог Прста, кашиком багера лично приноси зграду Милу Без Морала. У позадини, умјесто вјерног народа, неки пометени Бугари, Ранко Без Свастике, десетак полицајаца у цивилу, пар намрштених агената АНБ-а, мулти-танго-конфесионални Горазд и група оних мунковских копија пренеражених, мучених радника.
Како кажу ”зли језици,” ако се икад направи, то била званично прва зграда у Подгорици у којој Муги у Чизмама нема стан. А у то је, послије свих изјаловљених датума смака свијета, збиља тешко повјеровати.

Oбјављено у дневном листу „Дан“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: