Мука Абде Сидрана
Мухамед Туњо Филиповић, у задњој деценији двадесетог и првој деценији 21. века, један од најутицајнијих Муслимана, Бошњака, како хоћете, казао је да су Муслимани бивше Југославије два пута имали шансу да бирају савезника (беше то 1941. и 1991. године) између Срба и Хрвата, да су два пута изабрали Хрвате и оба пута погрешили. Филиповићу треба веровати, нема ниједан разлог да лаже.
Из ове поставке, из додатних страшних историјских истина које су као оштро коље пободене у крваво босанскохерцеговачко тло, рођена је савремена бошњачка мука: једном жилом заувек повезани с кореном, жилом коју би већина Бошњака да покида, и другом која лебди у ваздуху, безуспешно тражећи нови корен. Давно је то дефинисао Мехмед Меша Селимовић – свестан оног првог, српског корена, којем се вратио – метафором о потоку одвојеном од реке, “без тока и ушћа, сувише маленом да буде језеро, сувише великом да га земља упије. С нејасним осећањем стида због порекла и кривице због отпадништва…”
У таквом стању помешане историје, скројених предања, порекла… рађа се мука, неверица, мржња. Све је онда могуће и ништа није свето. Лаж постаје утеха, ставља се на рану као лековита трава. У немоћи старачких дана, достојан сажаљења, свестан да испада смешан, неки дан је све ово демонстрирао Абдулах Сидран, највеће име данашњег бошњачког културног круга, неспорно талентован песник, филмски сценариста посебно, човек без којег филмови “Сјећаш ли се Доли Бел” и “Отац на службеном путу” не би били оно што јесу: колосална филмска остварења.
Сидран је дао интервју сарајевској Алфа телевизији и на питање о односу с Емиром Кустурицом казао нешто што је, сазнајемо, за одређени број људи стара прича, али за огромну већину свакако шокантна тврдња. Дакле, Сидран рече да је Емир Кустурица, онај што је режирао споменуте филмове, погинуо још 1992. године, негде на Требевићу, бранећи Сарајево. Од Срба, дакако.
А ко је онда овај ког зна и коме се клања цео филмски и не само филмски свет? Тај се, каже Сидран, зове Пантелија С. Милисављевић и подметнут је од стране српске Удбе. Није новинар мученом Сидрану поставио ниједно питање, а има их десетак, која се снагом логике намећу након изнете тврдње. На пример: Шта је он, Сидран, пре пет година радио на Мећавнику, код Кусте, кад већ зна, а каже да зна 20 година, да данашњи Кустурица није Кустурица већ Пантелија. Шта је натерало човека чији живот неће бити заборављен с даном његове смрти, Абдулаха Сидрана, да се на овај начин понижава. Која мука?
Иста она с којом се носила антисрпски оријентисана интелектуална елита босанских Муслимана кад се Меша Селимовић 1971. године преселио из Сарајева у Београд, изјаснивши се као Србин. Двадесет година касније, то је урадио и Емир Кустурица.
Бошњаци из оног одвојеног потока нису и никада неће опростити Кустурици, јер веће име од његовог Босна у међувремену није изнедрила, што их стално подсећа ко су и шта су. Отуда ова самообмањујућа Сидранова лаж, достојна умне поремећености.
Ратко Дмитровић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ово је страшна истина хришћанства. Она полаже огромну одговорност за душе свих непросвећених светлошћу Јеванђеља на саме хришћане. Проповедати васкрслог Господа њихова је директна заповест, садржана у последњој Христовој заповести: „Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу. Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен“ (Мк. 16:15-16) Један бивши арапски муслиман, примивши Крштење, пре много година је рекао: „Када би сви хришћани били истински хришћани, ислама данас не би било“.
Често се чак и од православних чује чудно мишљење да је промисао Божији деловао кроз Мухамеда на Арапе јер је само у таквој форми било могуће предавање знања о монотеизму. Лажност оваквог става је потпуно очигледна јер не може постојати народ за кога је по природи укинута могућност усвајања Христове проповеди. Ми такође имамо у хору Светих које Црква поштује Арапе већ из 5. и 6. века. (преп. Јулијана Слепца например). Тим не мање желели би да наведемо речи тих истих Мученика у вези са овим мишљењем.
Када је калиф рекао: „Како се усуђујете да изговарате хулне речи на великог Мухамеда… и поричете га по безумљу вашем? Јер он је целу Персију и Арабију обратио од поклоњења огњу и привео једнобожју“, Свети Давид Аргветски је одговорио: „Иако вас је Мухамед и одвратио од служења огњу, није вас довео истинском богопознању. Зато вам и није могао дати спасења. Он је налик на лађу, која иако и није потонула насред мора, близу обале је нестала у таласима морским. Каква је корист од брода који није могао да дође до обале? Што се догодило са њим, догодиће се и са вама“.
Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио“ (Мт. 28:19-20)
Ево крста на коме је био распет Господ наш Исус Христос. Који верују у Њега наследиће Царство Небеско, а који не верују биће осуђени на вечну муку!“ Овако је пред муслиманима изрекао неоспорну истину хришћанства Преподобномученик Агатангел Есфигменски (19 април/ 2 мај). То је трагична истина. Лако је предати се саблазни, погледавши на огроман број људи који су у последњих четрнаест векова умрли у исламу, који су искрено сматрали да су својим животом и смрћу послужили једином истинитом Богу. И толико оних који су искрено својим животом ради послушања Његовој вољи стремили да умноже добро у овом грешном свету. Зар су они осуђени, зар је немогуће да буду спасени, да достигну Царство Божије ради своје праведности и побожности?
Искуство Мученика говори – не! „Људима је ово немогуће“, говори Христос (Мт. 19:26). Ове речи постају пресуда целокупном нехришћанском религиозном човечанству. Оно што се догодило на Крсту је исувише озбиљно да би било могуће спасити се без тога. „Заиста, заиста вам кажем: Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом мјесту, он је лопов и разбојник… Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се“ (Јн. 10:1,9). Да је могуће другачије – не би било хришћанства, не би било апостолске проповеди, не би било силаска Господњег у пакао ради благовести људима који су умрли до Њега.
Ne da me ta misao ni najmanje ne opterećuje već sam beskrajno srećan što ne pripadam tom primitivnom društvu koje i dan danas ratuje sa turcima i koje je sposobno za
neka i nas raduje sto si beskrajno sretan ,i bilo bi te grehorta u nesto dugo uvjeravati,zato ostani u svojoj sreci i neka se zadovoljis kako sam mislio i naravno kako si sasluzio.Amin!!!
А какав је стварни однос Српске Цркве и албанске „иреденте“ на Косову најбоље показује случај који се десио јесенас, приликом освећења обновљене цркве у селу Рабовцу код Урошевца (у недељу 16. септембра 1984. године). У суботу, уочи освећења, по завршеном бденију у цркви Св. Великомученице Недеље и том селу (где има око 50, српских и више албанских кућа), Епископ Рашко-Призренски Павле пошао је на конак у кућу домаћина Владимира Спасића, а овоме су те исте ноћи запалили 2 камаре сламе. Ваљда зато да се на тај начин владици Павлу захвале за „испомоћ“ о којој говоре надлежни за спровођење општеобавезне „уравниловке“ и на трагичном Косову. За узврат пак, владика Павле је, обишавши заједно са домаћином згариште, храбрио овога да хришћански претрпи тај подмукли ударац, „који нам је свима нанет“, рекао је он, а онда је после освећења цркве окупљеном народу говорио о „миру и љубави са свима“ и о хришћанском трпљењу. Такав је, ето, Епископ Павле, тај деценијама познати мученик, лични страдалник на мученичком Косову и Метохији.
* * * **
Био је владика Павле, после оне летос треће узастопне паљевине у Манастиру Девичу, и код Небиха Гашија, председника Председништва Косова, па је, према Танјуговој вести (од 9. августа – „Политика“ од 10. августа 1984), Небих Гаши говорио Павлу о „развоју нормалних односа између цркве и државе“ и да је то „у општем интересу“ и да се ти односи „нормално развијају и да убудуће треба уложити напоре да се они унапреде“ итд. Лист „Православље“ је, наравно, пренео ову вест (из „Политике“) у свом броју од 1. септембра 1984. Али је у броју од 15. октобра 1984. донео и кратак али јасан извештај Епископа Павла Светом Синоду о паљевини 9 стогова сена у Манастиру Девичу, ноћу између 7. и 8. августа 1984, а такође и о паљевини претходне ноћи (6. августа 1984) коша и амбара са кукурузом Радоја Шмигића, православног Србина из села Дрсника код Клине (Метохија), коме је притом причињена штета од преко сто милиона старих динара. Такође је владика Павле известио и о томе да је „у исто то време силована једна православна Српкиња у Белом Пољу код Пећи, која има 54 године. Пет дана раније, 2. августа 1984.г., силована је и једна девојчица (Српкиња) од 12 година, која је дошла из Митровице ујаку у посету у село Љубенић. Починиоци оба ова насиља су Албанци, један од 18 година, а други од 50 година. Све ово је, додаје Епископ Павле, унело силан немир и огорчење међу нашим верницима у овим крајевима. Поред израза жаљења и обећања, не види се да власти предузимају нешто ефикасније да се стане на пут оваквим неделима“.
Često čitam to o odvojenoj bari ili potoku a to se strahovito sviđa srpskim šovinistima, valjda misle da mi cio život provodimo žaleći za davno napuštenim svetosavljem!? Ne da me ta misao ni najmanje ne opterećuje već sam beskrajno srećan što ne pripadam tom primitivnom društvu koje i dan danas ratuje sa turcima i koje je sposobno za najneljudskije i najgroznije zločine i to u ime vjere koju su oni toliko obesmislili i obrukali da to više i nije vjera no bolest! Najočigledniji dokaz da se radi o bolesnoj vjeri je proglašavanje zločinaca za heroje pa čak i za svece!?
лијепо те је читати поточићу,нарочито кад овако изворно пишеш,па ево ти за твоју истину“ још прилога:
ВАПАЈИ СА МЕТОХИЈЕ И КОСОВА
Има већ, ево, скоро годину дана како се нисам јављао са Косова и Метохије, а био сам тамо за ово време неколико пута (летос пуних 20 дана, јесенас око недељу дана и затим још у два наврата). За то време виђао сам се више пута са Косовцима, како на Косову и Метохији, тако и ван њих, између осталога и у Јасеновцу, на освећењу цркве Св. Српских Новомученика почетком септембра 1984. године.
Иако је у нашој јавности уопште, па и у штампи, било за ово време више пута речи о стању и догађању на Косову и Метохији (које, како неко недавно рече, протиче кроз „помирљиву симбиозу“ оцена о „све бољој политичко-безбедносној ситуацији“ и жалосних чињеница да се „(присилно) исељавање неалбанског становништва и даље наставља)“, хтео бих да подсетим овде на неке од не само жалосних него и трагичних догађаја који су се за ово време тамо збили. Почећу најпре са терена Метохије, не толико због недавног невремена које је Метохију, и нарочито Ђаковицу и околину захватило, колико због два болна случаја страдања Срба у Ђаковици и око ње.
То је, пре свега, она већ у јавности позната јадиковка српске породице Шарића из села Међа код Ђаковице, којој су пре око две године суседи Албанци, по имену Краснићи убили оца Миодрага, а сада прете да убију и главу осиротеле и осиромашене породице, двадесетогодишњег Арсена (чија су потресно вапајна писма недавно објавили листови „Илустрована политика“ од 25. 12. 1984. и „Вечерње новости“ од 8.1.1985).
Убица Миодрага Шарића, Дед Краснићи и његова фамилија Краснићи (има их око 20 кућа), нису само Албанци, него су, нажалост, и хришћани римокатоличке вере, што у штампи није помињано, као што није помињано ни то да је покојни Миодраг сахрањен на православни црквени начин, као и пре њега убијени Данило Милинчић из Самодреже код Вучитрна на Косову.
Шта сада нама, као православним хришћанима, остаје пред заиста безизлазном ситуацијом четворо младих Шарића (браће Арсена, Бранка и Митра и сестре Зорице) и мајке им Смиљке (јер пресељење у стан у Ђаковицу, које им се нуди, није за њих никакав излаз), осим да се и даље молимо Богу да их сачува од душманске руке, а суседе Красниће да просветли и уразуми да као хришћани схвате и поверују да се мржњом и злочином нечија будућност не гради, па ни њихова.
Иначе, од свега што смо о Шарићима чули и прочитали најпотресније су речи мајке Смиљке: „Чудимо се како није срамота те што јављају по новинама да се ситуација овде смирује, да престаје исељавање… А куд ће сиротиња да се исели? Она је само и остала, јер нема куд да оде“.
У Ђаковици, опет, чујемо и знамо већ одавно, хоће да раселе познату Српску улицу, из „урбанистичких разлога“, иако се добро зна, а то и сами становници те славне Српске улице Сведоче, да би „расељавање, у највећем броју случајева, значило исељавање не само из те улице, већ и из Ђаковице“, а тиме и са Метохије и Косова.
А сећам се, добро ми је познато од када сам у ђаковичкој Српској православној Цркви служио, а она је баш у Српској улици, да у тој улици живи и приличан број наше православне браће Цигана-Рома (са којима у родном ми селу моја фамилија већ деценијама кумује и посећују се и помажу свакодневно, посебно на славама и другим домаћим и породичним радостима и невољама). Не мали број те миле ми деце и омладине из Српске улице у Ђаковици певали су тада, кад сам служио Службу Божију – Свету Литургију, у дечјем и омладинском хору при ђаковичкој скромној али лепој и уредној цркви. Зато ме посебно боли ово сада нељудско и свакојако друго слепило надлежних у Ђаковици, а и шире, који хоће да по сваку цену поруше и раселе Српску улицу, чији су се становници вековима ту одржали „само захваљујући томе што су били јединствени и на окупу“, а данас, како се сами жале, „неке снаге хоће да нас раселе“. (Опширније о свему писао је М. Мишовић у „Илустрованој политици“ од 4. децембра 1984). А Ђаковица и цео тај крај Метохије ионако је скоро испражњен од Срба и другог неалбанског становништва и то пражњење се и даље наставља, милом или силом, а и комбиновано.
Но да се вратимо и на неке друге догађаје у питомој Метохији. Јуна месеца протекле 1984. године, управо ноћу између петка и суботе (9. и 10. јуна), у селу Дворане код Мушутишта (општина Сува Река) порушено је 29 споменика на српском православном гробљу, које се налази на месту званом Свети Спас. Новине су и то забележиле, па између осталога и констатацију да су „сви уверени да је то дело иреденте да би се Срби иселили („Илустрована политика“ од 19.6.1984). Забележена је и изјава Крсте Николића из Дворана: да органи власти “ морају да буду ефикасни и кад нам се наноси штета у пољу, или нам се прети, јер и то је врста притиска албанске иреденте да се узнемиравају Срби како би се иселили а они дошли на наше место. Ту је досад мало учињено“.
Треба додати да су починиоци неких од ових недела и злочина, особито гнусних и садистичких силовања (о којима су, нажалост, неки комунисти у селу Љубенић и неки новинари у „Омладинским новинама“ из Београда и „Слободној Далмацији“ из Сплита цинички безобразно говорили и писали), ускоро ухваћени и осуђени на оно што су и заслужили. Али, да ли су само они кривци?
Такође треба додати да су почињена, а и даље се чине, бројна друга недела и насртаји на домове, имања, част и животе православних Срба широм Метохије и Косова, а да за то нису ухваћени ни кажњени кривци и починиоци.
На пример, два пута је каменована кућа Милоша Влашковића у Мазгиту код Обилића (ноћу између 24. и 25. јула 1984), па неки од функционера ипак мисле да су то учинили „крадљивци кокошака“! Силована је ноћу између 20. и 21. септембра 1984. старија жена (57 година) у Старом Селу код Урошевца, српске националности (за што је затим оптужен и изведен пред суд Бајрам Зека из истог села). Половином септембра 1984.г. једног јутра осванула је на згради Општине Подујево велика и масна парола „Косово република“ (дуга десетак метара и висока око пола метра). У стан Живка Тривића у Пећи убачен је 28. новембра 1984.г. експлозив кроз димњак, од чега су испала сва врата у стану и далеко летела парчад цигле. На срећу нико није погинуо, иако је сва породица била у стану на окупу. Једино је повређен гост у кући, Момир Булатовић, али су повреде на глави биле лакше природе. У истом граду Пећи, с јесени 1984. године, извршио је самоубиство Јован Иличковић, социјални радник и комуниста, „пошто је налисао стотину преставки, упућених надлежним почев од СУП-а и СО Пећ до Скупштине Косова и Скупштине Србије, у којима се жалио на притиске саопштавајући пуна имена (криваца), и пошто му нико није помогао“ (о чему опширније пише Т. Милић, „Политички свет“ од 28.11.1984). У Пећкој Патријаршији током протекле године више пута узнемираване су и каменицама нападане сестре монахиње, и све је остало по старом. Оне су се већ на све навикле па се ни на шта више и не жале.
Мислим да нема сврхе спомињати овде и наводити и друге сличне случајеве притисака и насиља појединаца или група из редова не тако малобројне „албанске иреденте“ на Косову и Метохији над Српским живљем у тој нашој Палестини. О томе се може подоста наћи и у штампи, као што се могу наћи и разне, често врло различите „изјаве“ и „објашњења“ давана тим поводом, као и поводом непрекинуте реке присилног исељавања Срба са Косова.
Примера ради, наводим само неке од наслова у штампи тим поводом: „Сеобе не престају“; „исељавање не јењава“; “ суд спор – исељавање убрзано“; “ клима несигурности битно се не смањује“; „притисака нема, али само на папиру“; „очигледне су доста велике разлике у оцени узрока исељавања“; „прилике боље – исељавање траје“; „за последње три године из Покрајине Косово отишло више од 13 хиљада Срба и Црногораца“; “ колона без краја“ итд., итд. Нигде краја на помолу.
Навео бих такође и карактеристичан, недавно исказан закључак Пера Грка (из СУБНОР-а Југославије): „Не само да није дошло до заустављања исељавања Срба и Црногораца са Косова, које је последица непријатељских и иредентистичких притисака, него на жалост, тај процес се наставља незадрживим темпом“ („интервју“ 18.1.1985). Или изјаву проф. др Халита Трнавција (у писму нину 13. 1. 1985): “ Чињеница је да ни после скоро четири године ниј е створено повољно стање на Косову, а за толико времена успели смо да поразимо моћног непријатеља – немачки фашизам у другом светском рату“. Има ј ош много добрих и честитих људи, који поштено гледају у очи истини на Косову и за које, као и за нас, кључни проблем Косова и Метохије и раније и данас остаје незаустављено присилно исељавање Срба, чиме се полако али сигурно омогућује спровођење расистичке идеје о „етнички чистом Косову“ (слично као што јужноафрички расизам жели да створи „етнички чисту африканерску републику“).
* * * * *
О Косову је данас мучно и мислити, а камоли писати, па сам и ја увек и муци кад хоћу да о Косову било шта кажем или напишем. Дође ти пре да јаукнеш од бола, или да тихо плачеш из дна душе, онако како су плакали многи православни Срби на Косову и Метохији приликом јесењашње посете Руског Патријарха нашим светињама и вернима на том „страшном судишту“ нашем, како би рекао владика Његош. Плаче ти се, јер плач у човеку укрепљује трпљење, а и решеност да се истраје у страдању Бога ради и правде ради.
Па ипак, као људи од крви и меса, са душом као и у сваког човека, заболи те неправда и насиље, зареже ти се у срце оно понекад цинично изјављивање, и онда замајавање око тога „шта је изјављено а шта није“ (то је већ устаљена косовска пракса нашег доба), а у стварности говори и пресуђује позиција силе и бруталности. Сличан бол доживео сам и при освећењу цркве Новомученика у Јасеновцу, управо после оног свечаног и достојанственог литургијског скупа на том највећем српском Гробу, када су потом неки од функционера и властодржаца иронизирали наше хришћанско праштање и опомињање да зло не треба заборављати – да се не би поновило. Али, нека их. Свачије ће дело и недело изаћи на видело. А сведоци смо да већ и излази. Нарочито на Метохији и Косову ових последњих година.
(„Православље“, бр. 429,1. фебруар 1985).
Ti nemaš pojma šta pričaš , nek ti bog ( koji god ) podari dug život i da ti šansu da se pomiriš sa samim sobom , jer čovjek je sam sebi najveći neprijatelj, a i prijatelj ako shvati zašto je tu ! Kad naučiš da si manji od mrava , kada ne budeš toliko gord i ljut, i kada to svoje “ veliko ja “ zgaziš pod nogama svojim , klekneš pred gospodinom ….onda ćeš sebi biti lijep i pametan i ponizan … neka ti je sa srećom…
Sidrane a kada ti stizu parice iz ateljea 202 onda ne pitas jesuli Srpske ili nisu,