Мурко Кос

Пише: Небојша Јеврић 

Нема горег дешавања на ратишту од недешавања. Вукла се споро тешка и хладна сарајевска касна јесен.
Дани су пролазили у бесомучном опијању, трагању за ракијом, у коцки, свађама.
Већина је остала без новца, без цигара, у које смо се стално коцкали.
Бојао сам се најгорег. Да се не поубијају међусобно.
А акција никако да почне.
Већ послије недјељу дана експлозивом су отворили двије касе на Илиџи. И наравно, ништа нису нашли. Све је то одавно небески народ однио према небу.
Имао сам температуру, која није пролазила, кашљао сам, тресле су ме пијанске кризе. Било ми је мука од ужеглог маслаца, од недокуваног пасуља, од празне риже, од мрака ходника, у „Терми“. И сваки дан ми је било све горе. Смршао сам дванаест кила. Униформа на мени је висила. Једино мјесто гдје сам се колико толико добро осјећао била је редакција „Српског слова“, на Илиџи, преко пута Општине. Од експлозија граната стакла на редакцији су поломљена. Одлазио сам тамо често, са Иљом Русом и професором музике Фугом. Општина је избушена тенковском гранатом.
„Одакле су овако добро пуцали?“ — питам.
„Нису пуцали муслимани. Пуцали су момци Зоке Капетана, момци из Српске гарде.“
Три мјесеца нису добили плату. Избацили су све службенике из Општине на улицу и „демократски“ гранатирали Општину.
Жељка и Гина, новинарке „Српског слова“, издале су саопштење за јавност.
„Ни једног мушкарца, жене на Илиџи не смију пустити у кревет док коридор према Војковићима не буде пробијен.“
„Јес, да није палатализације!“ — кажем.
„Какве палатализације. Имамо двије снајперисткиње. Њихова је дужност да дежурају. Ко год крене на Пале да потражи нешто женско, гађаће га право међу ноге. Ваљда ће онда коначно да крену у пробој.“
Смијемо се, док Иља на гитари свира пјесме прогнаних Козака, оних без домовине. Бјелогардејске руске пјесме. Набавили смо хармонику за Фугу, тако да је у прес центру весело.
Фуга, чистим баритоном пјева:
„А Дерока млада капетана,
с леђа уби чета партизана.“
„Наша судбина је иста“, каже Иља, козак са Дона, који устаје у пет, сваког јутра, и го до појаса, у војничким цокулама, трчи кроз Илиџу до обронака Игмана.
„Ово што се сада дешава код вас, дешаваће се и код нас.“
Фуга, музичар, вјечито с осмијехом на лицу, стално кука на Иљу, с којим дијели собу.
„Свако јутро ме буди у пет. Убићу га на спавању.“
У редакцији „Српског слова“ звони телефон. Јављају ми да су наши имали прве рањенике. Аутом Жике Жикона, фоторепортера „Српског слова“, идемо у болницу.
Зоља, Мурко Кос и Бане ишли су у извиђање на Добрињу.
Или су се по Добрињи мајали неким својим послом.
Водио их је Мурко Кос који је добро познавао Добрињу.
У близини улице Франца Прешерна, на неком травњаку, Мурко Кос је нагазио на „паштету“.
„Паштета“ му је однијела пету.
Мораће да му сијеку ногу.
Међу рањеницима лежи Мурко Кос, умотан завојима.
Лице човечуљка из бермудског троугла блиједо, испијено. У тишини болнице изгледа још ситнији.
Зна да ће морати да му сијеку ногу.
„Знаш, пискарало, и нашем покојном предсједнику Брозу морали су да одсијеку ногу. А ја сам још увијек предсједник кућног савјета, у Грге Андријановића бб у Крњачи. А ми предсједници мора да се држимо.“
Хоћемо да дамо крв, али доктор каже да не може, да му не треба, јер смо пијани.

„Зашто, докторе, пробудиће се мали Мурко весео, послије операције“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: