Муж јој је вратио вјеру у људе, а љекари у будућност

Ову причу о младој  жени из Краснојарска, Саши Черноусовој, испричали су нам у њиховој  регионалној болници. Саша је пацијент двојице талентованих хирурга – Ивана Кана и Андреја Симонова. Вратили су јој не само лијепо лице, већ и вјеру у себе, и у будућност.

Прије десет година, када је Саша још студирала, ушла је у такси и доживјела саобраћајну несрећу. Сјећа се да је сједјела на задњем сједишту аута, а онда су почели да се клизају, ударили су у бетонски блок и тама, као да су у земљу пропали. Не треба ни да кажем да је дјевојчино лице нагрђено: претворило се у крваву кашу. Језиво је и писати о овоме, а девојка је морала са свим тим да живи.

Љекари су у то вријеме покушали да учине све што је у њиховој моћи: у хитној помоћи су санирали  вилице, а затим су из малих комада кости реконструисали нос, без носног моста. У Центру за очи су јој пришили оштећено око. Нажалост, изгубила је вид на њега, али успјели су да спасу очну јабучицу, и чак да јој врате мање-више нормалан изглед. И више се нико није прихватао рестаурације њеног лица: било је опасно, могло је нешто кренути наопако, и Саша би изгубила вид и на другом оку.

Шта може очекивати човјек са изобличеним лицем? Комплекси, свијест о сопственој инфериорности? Не у Александрином случају. Љубав јој је помогла да очува вјеру у себе. Прије несреће срела се са младићем. Почели су комуникацију  и ништа више од тога. Али, послије несреће, преломио је. Не, није то било сажаљење. Био је то сасвим другачији осјећај – љубав. Саша је шетала по универзитету са црним наочарима, кријући лице шишкама. А он је у стопу пратио. На крају, одвео је пред матичара.

„Мој муж није видио моје лице читавих шест мјесеци. Питала сам га: „Зашто желиш баш мене?“ Одговорио је да ме воли,  каже Саша.

Вјенчали су се, а онда су добили сина. Живот је ишао својим током. Саша се прилагодила, почела је да тражи посао. Много пута се суочила са непријатним односом околине. Нијесу јој дали посао у једном ауто-салону због њеног изгледа. Ипак, наша јунакиња је отишла са поносно подигнутом главом.

И тако, прије годину дана, у њеном животу појавила се нада. Сасвим случајно, њена мајка се срела са максилофацијалним хирургом Иваном Каном. Заказао је консултације. Заједно са шефом одјељења максилофацијалне хирургије, Андрејем Симоновим, разматрали су да ли јој могу помоћи.

„Прва операција је обављена 22. новембра 2017. Реконструисали су нос, који је послије ове операције био скоро исти као прије несреће. Водила их је интуиција. А пацијенткиња је процвјетала“, рекли су нам у регионалној болници.

А у марту ове године, реконструисали су деформисану доњу вилицу. Операција је била тешка. Син је није препознао.

Сада Александра има нови живот, промијенила се и споља и изнутра. Има посао који воли, породицу, пријатеље. И бескрајно је захвална докторима. Такође, признала да је у последњих десет година промијенила однос према свијету:

„Нијесам раније разумјела особе са инвалидитетом. Сада осјећам, колико је неким људима тешко, са каквим изазовима се боре и колико им је важна помоћ оних који их окружују”.

Јелена Серебровскаја: КОМСОМОЛЬСКАЯ ПРАВДА

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: