Музеј Марији Калас 2015. године (ВИДЕО)

Грчка оперска пjевачица Марија Калас, један од највећих сопрана у историји овог облика музичке умjетности, наредне године ће добити музеј. Биће изложени лични предмети велике диве, рукописи, писма, фотографије, архивска грађа и разне публикације…

Према риjечима градоначелника Атине Јоргоса Каминса, он ће бити дар поштоваоцима велике оперске диве, али и свима онима који желе да се ближе упознају са опером као музичким сценским дjелом, прениjела је грчка новинска агенција АНА-МПА.

У оквиру музеја ће се налазити кафе „Дивина” („Божанствена”), како су Марију Калас звали у оперским круговима, продавница сувенира, библиотека и просторија за извођење рецитала, а сваком посjетиоцу ће атмосфера, сценографија и Маријин глас „дати” утисак да присуствује извођењу оперског дjела.

Марија Калас (1923–1977), рођена је у Њујорку у породици грчких емиграната. Године 1937. са мајком и сестром се вратила у Грчку. Основно музичко образовање добила је у Атини и сматрала га је основом за касније музичко и драматуршко усавршавање.

„Сада када сам догурала довде гдjе сам, за мене више нема никаквих изненађења”, изјавила је на врхунцу славе у интервјуу датом америчком професору музикологије и музичком критичару Едварду Олину Дејвенпорту (1911–2001).

Њен глас је био топао, лиричан, интензиван и звонак. Треперео је као пламен и испуњавао ваздух мелодичним звуцима. По свој прилици, био је феномен – „покривао” је скоро три октаве. Како је написао амерички музички критичар Џон Ардуан (1935–2001) у књизи „Калас: умjетност и живот”: „Глас Каласове је био и остао контроверзан – колико је узнемиравао, толико је инспирисао и одушевљавао.”

Марија није вољела свој глас. У једном од интервјуа датих за Француски радио је рекла: „Не волим га и не свиђа ми се како звучи. Први пут сам га послушала када смо 1949. године у цркви у Перуђи снимали ’Сан Ђованија Батисту’,дjело италијанског барокног композитора Алесандра Страделе. Дали су ми да одслушам траку и ја сам се сита исплакала. Хтеjла сам да оставим пjевање. Међутим, сада сам, иако и даље не волим свој глас, научила да га прихватим и будем објективнија у вези са њим. Могу да кажем ’то је звучало сасвим добро’ или ’скоро да је било савршено’”.

Кључни моменат у музичкој каријери Каласове био је наступ у Венецији 1949. године. Исте године је дебитовала у Буенос Аиресу, у миланској Скали наступила је децембра 1951. (Скали се враћала више пута током 50-тих година), у Чикагу 1954, у опери Метрополитен 1956, а у Лондону 1952. Често је говорила да је са лондонском публиком у љубавној вези, па се лондонској Краљевској оперској кући враћала неколико пута – 1953, 1957, 1958, 1959, 1964. и 1965. године. У њој је и окончала оперску каријеру 5. јула 1965.

Током 1953. и прве половине 1954. године смршала је 36 килограма, што је тумачено на различите начине. „Једни су сматрали да због губитка тjелесне тежине не може вокално да издржи неке музичке секвенце и да мора да се напреже, што ће с годинама постати уочљивије. Други су, пак, вjеровали да јој је због тога глас постао мекши и женственији, а она самопоузданија”, написао је Ардуан.

Марија Калас је имала урођени осjећај за тајминг и, како је једна њена колегиница истакла, „осjећај за ритам у ритму”. „Међу свим њеним квалитетима, посебно се издвајала потреба за музичким украсима у свим облицима, глатки прелаз у мелодичним линијама и прецизност и ритам трилера”, изјавио је једном приликом енглески музички продуцент Волтер Леге (1906–1979).

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: