На Богојављенску ноћ

На Богојављенску ноћ
олба се дотаче, ломе се погаче,
а венци смокава и мали златни прапорци се покаче
по предњој соби мог баце.
Чудо је навике моћ.

Као под заставом друштво се састало
под истом иконом за дугим швапским асталом,
што памти свадбе и даће.

Углавном гостујем код куће,
ал’ моју нарав памте ту.
Брбљају свашта пред свануће,
ал’ чак ни припити ни да помену њу.

На Богојављенску ноћ,
побожне песмице, свеће и крестице
и увек мету одвећ оних глупих грозђица у чеснице,
ал’ то је тако и амин,
страшна је прошлости моћ.

Прате ме духови к’о гладни вукови,
а моје време тиња као стари трупац букови
још јутрос гурнут у камин.

Ружа је пупила на мразу
и, што би рекао мој кум,
вуче те ђаво на ту стазу,
а испред себе имаш добри стари излизани друм.

Реф. 2x
Никад не причају о њој,
а ја се не распиткивам.
Укрстим политру и ноћ
и на тај крст се ту и тамо прикивам.
Већ ме и Дунав претиче,
моја ме сенка спотиче,
ал’ ништа ме се не тиче
и мало шта ме помера и дотиче
сем каткад ње.

На Богојављенску ноћ,
вашар старудија, банда са студија,
професор руског, сверос, доктор, паор и опстински судија,
ма сви смо на помоз’ Боже.
Силна је љубави моћ.

У јутра бесана јос дође незвана
и као провланик ми претура по мислима и песмама.
Ал’ то је све што ми може.

Већ ме Дунав претиче,
већ ме сенка спотиче, ништа ме се не тиче,
ништа ме не дотиче.

Ђорђе Балашевић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: