1345. Српски цар Душан освојио град Сер

На данашњи дан 1345. након три године безуспјешних покушаја, српски цар Душан освојио је град Сер, чиме је дошао у посјед путева који су водили у Тракију и ка полуострву Халкидики, где се налази Света Гора.

Стефан Урош IV Душан (1308. — 20. децембар 1355.  владао 1331—1355) је био српски средњовјековни владар, први српски цар и девети владар из династије Немањића.

Био је син Стефана Дечанског и отац последњег владара из династије Немањића, Стефана Уроша V познатог још и као Урош Нејаки.

Долазак на власт

Цар Душан силни на власт долази 1331. године након што је свргао са престола свог оца, Стефана Дечанског. Подржавала га је властела која је тежила новим походима и освајањима, па је Душан већ исте 1331. године предузео први поход који, међутим, није довео до значајнијих територијалних промјена.

После тога извео је више освајачких похода на рачун Византије користећи се често унутрашњим немирима у Византији. Значајно је проширио државну територију ка југу. Поред Византије сукобљавао се са Угарском која је имала освајачке претензије на српске територије али и са Босном око Захумља. Пошто је освојио добар дио византијских територија крунисао се за цара а српску цркву је уздигао на ранг патријаршије што ће касније довести до црквеног сукоба између Цариграда и Србије.

Поред освајачке, значајна је и законодавна делатност цара Душана. Најзначајнији споменик ове дјелатности је „Душанов законик“ који је рјешавао правну проблематику насталу у новим условима Српског царства и који се добром дијелом ослања на византијско право, уз строго поштовање старијих законских аката.

Стефан Душан је био и ктитор. Завршио је задужбину свога оца, манастир Дечане а најзначајнија његова задужбина гдје је био и његов гроб, био је манастир Светих Архангела код Призрена.

Уздизање српског краљевства на царство

Српска војска је освојила град Сер 25. септембра 1345. године. Освојен је и Халкидики, укључујући Свету гору Атонску. Увидјевши да је Византијско царство ослабило, Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног младог народа пуног снаге.

Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом гором, која је византијског цара одувијек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Светогорски Протат је одлучио да се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За узврат, Душан се обавезао да ће поштовати аутономију Свете горе.

Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића 1345. у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх.

Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Васкрс (16. априла 1346.) у тврђави Кале у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве. Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“. Душанова титула сада је гласила: „Вољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу)“.

Легенда о проклетству

За смрт Стефана Дечанског везана је и легенда о проклетству Душанових каснијих потомака, а касније и цијеле српске државе. Наиме Стефан је, када су дошли људи да га убију, проклео сина и његове потомке. Мада се ово проклетство није испунило на сину, пало је ипак на његовог унука Уроша, који је изгубио царство. Ова легенда је трајала много вијекова, посебно када је кнез Лазар са својим ратницима пао на Косову, а Србија пала под Турке.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: