„Онамо!… Покој добићу души, кад Србин више не буде роб“ – На данашњи дан, 17. октобра 1870. године у цетињској читаоници је први пут отпјевана државна химна

На данашњи дан, 17. октобра 1870. године у цетињској читаоници је први пут отпјевана црногорска државна химна.

Српски пјесник Јован Сундечић, а тада секретар кнеза Николе, испјевао је пјесму “Убавој нам Црној Гори”. Химну је отпјевало Српско пјевачко друштво “Јединство” из Котора а композитор и хоровођа је био Антон Шулц. Пјесму је књаз Никола прогласио државном химном.

У Црној Гори је од 1867. године користила као народна химна пјесма “Онамо намо” књаза Николе. У хладу дворског бријеста разговарао је млади књаз Никола, уочи Видовдана 1867. године, на Цетињу, са својим војводама. Млади књаз Никола, двије године иза смрти војводе Мирка, који се питао за све важне работе у Црној Гори, разговарао је и озбиљно и шаљиво са четворицом племенских главара у пријатној хладовини дворског бријеста.

Војводе су сједјеле на буковим трупцима, а млади књаз је шетао испред њих, обучен у барокно свитно одијело, са левором за пасом и припасаним мачем. “Какве сте ми то војводе, кад ти, Марко, ено Турци у Подгорицу, теби, Миљане, ено ти иг онамо у Беране, теби, Јоле, ено иг у Спуж, а теби, Шоле, ено иг онамо у Колашин!?”, пријекорно, мало шалом, више збиљом, пита их млади књаз Никола, ударајући се књажевским скиптром по леђима и шетајући испред зачуђених војвода. “А какав си нам ти, свијетли српски књаже, кад ти ено Турци онамо у Пећ, онамо у Ђаковицу, онамо у Призрен, онамо у Скопље, онамо у Прилеп!?”, одговори му кучки војвода Марко Миљанов Поповић. Млади књаз Никола ништа не рече на Марково жестоко питање, само се лупи скиптром по леђима и отиде у двор. Војводе се само згледаше, а Миљан Вуков рече Марку: “Што га наљути, Марко, жестоким питањем? “Вратио сам му како је ваљало. Док будем умио да зборим, ником нећу остати дужан дужни одговор!”, рече Марко Миљанов. Није прошао ни пуни сат времена, а млади Господар се расположен врати код својих витезова. Мило им је било што се брзо вратио и што га љутња није дуго држала. Господар је прошетао испред њих и насмијешен их упитао: “Јесте ли вољни да чујете пјесму, коју сам написао, а на коју ме нажестио мој јунак Марко Миљанов?” На то су у један глас рекли сви четворица: “Радо ћемо је чути, свијетли Господару!” Извадио је иза појаса карту са пјесмом млади Књаз и почео да чита:

“Онамо, ‘намо, за брда она,

Говоре да је разорен двор

Мојега цара;онамо, веле,

Био је негда јуначки збор

Онамо, ‘намо! да виђу Призрен!

Та то је моје — дома ћу доћ’!

Старина мила тамо ме зове,

Ту морам једном оружан поћ’.

Онамо, ‘намо, за брда она,

Милошев, кажу, пребива гроб!…

Онамо!… Покој добићу души

Кад Србин више не буде роб.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: