На данашњи дан 1784. у Сремским Карловцима хиротонисан Петар I: Желимо да Митрополит црногорски зависи од Пећкога Патријарха у Србији
1 min read
Фото: ИН4С
Приредио: Миомир Ђуришић
На данашњи дан, 13. октобра 1784. године у цркви Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима за црногорског митрополита хиротинисан је Петар I Петровић.
Чин хиротонисања у присуству три архијереја обавио је митрополит Мојсије Путник. А Свети Петар Цетињски још као Архимандрит Петар Петровић, гувернадур Иван Радоњић, и сердар Иван Петровић, су 1779. године писали аустријској царици Марији Терезији: “Желимо да Митрополит црногорски зависи од Пећкога Патријарха у Србији. Кад садашњи Митрополит умре, пристајемо засад да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, тј. да га бирају: гувернадури, потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.”
Препоручен од главара и гувернадура и цијелог народа као богољубив и благонараван, он доби дозволу од аустријског двора да га рукоположи карловачки митрополит Мојсије Путник. Но на путу од Беча за Сремске Карловце догоди се светоме још једно искушење, или „Божја посјета“, како он то сам називаше. Догодило му се, наиме, да испадне из кола и сломи десну руку. Послије шестомјесечног боловања, Бог Светоме поврати здравље и он би свечано рукоположен тројицом епископа у саборном храму у Сремским Карловцима, за архијереја Црногорског, Скендеријског и Приморског.
У својој првој архипастирској поуци, нови архијереј називаше себе „недостојним слугом и робом Исуса Христа“, изражаваше своју радост због чина, а преко њега и његова паства, која је саизвољела, како говораше пун смирења, да и против његове воље буде изабран за његовог духовног архипастира. Изражавао је даље увјерење да неће изневјерити наде своје пастве већ да ће оне бити испуњене. Он који је дошао доста тужан и жалостан, говорио је, сада се враћа пун радости, примивши рукоположење и видјевши устројство тамошњих Цркава Божјих.
Обећавао је враћајући се „у дане му предјеле судбине његове“, да све то у његовом уму дубоко записано проповиједа и да потстиче свој народ, „заједно са самим собом“, на вршење свих Богом задатих изузетних врлина.
Молио је на крају митрополита Мојсија и архијереја да његову паству држе у милости, љубави и незаборавном молитвеном сјећању, дајући и сам ово обећање: „А ја заједно са мојом паством, која иако се далеко налази притискана од свуда различитим биједама, у истинском савезу вјере, љубави и наде сa вама до краја живота потрудићу се пребити и бићу“. У Патријаршијском двору у Сремским Карловцима чува се фелон у којем је хиротонисан Свети Петар Цетињски. Новембра 1785. године Свети Петар побожно приступа граду Петра Великог, као да је сав тај град једно велико црквено здање-сводови, кубета, крстови,звона у торњевима високим. И свакоме се смјерно уклања с пута.
А мимо њега промичу брзе кочије и тешке рањаве ноге умотане крпама. „Челобитно падам пред ноге твоје, царице росијска, мајко наша премилостива, и доносим плач од све Црне Горе и Брда, и молим те да у своје добре руке узмеш нашу вјерност и да примиш наше молбе- оне су сиротињски вапај, који под овај трон приносим ја, тек настали владика црногорски Петар…да кажем још и Петровић, син Марка Дамјанова и Анђелије Мартиновић – нек се и њихова имена чују у раскошној царској одаји“.
Извор: Митрополија
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Слава Богу и хвала Теби за овај одговор, „За Крст часни…“ ! Само безумник и после оваквих доказа његове прелести, било монтенегринске, било „православно“ -националцрногорске
може мислити да националцрногорство извире из Св. Петра Првог .
Црногорска нација је једна од злих новотворина старе папске латинске јереси, политичка конструкција у служби не само полатињења него и поантихристовљења расрбљене Црне Горе…
Što ne objavite njegov govor prilikom hitotonisanja? Tek će ćete se iznenaditi kako su mu puna usta Srpstva!
Jadni i tuzni Cetinjani (cast pojedincima) umjesto da se ponose i budu dostojni naslednici velikog Sveetog Petra napravise od Cetinja ustasko mjesto. Boze sacuvaj…..
Ima taj govor na youtube. Poduzi je i prica o svojim parohijanima I o Crnogorskom narodu. Srbe ne pomenu ni jednom jedinom rijecju.
А вала сте нам више јадом дојадили с вашим антисрпством, па видите ли да вам се и Хрвати смију по друштвеним мрежама.
Da, mozda nije na hirotoniji pominjao svoje srpske osjecaje al pogledajte i procitajte njegove govore narodu pred bojeve i bitke. Recimo na Krusima i Martinicima. …”Vi i sami znate da su se Turci od vazda bojali, a i sad se boje Crnogoraca, boje se srpskih vitezova, koji nijesu vicni svoju postojbinu ostavljati..” Ili …” Da pokazemo da u nama neugaseno srpsko srce kuca, srpska krvca vrije…” itd. Mozda je trebao svaki put kad otvori usta da istice svoje srpstvo, mozda i bi da je znao da ce neko dva i po vijeka kasnije dovoditi to u pitanje.
Петар I је био припадник српске нације, која је по њему подјељена на више народа (у ужем, територијалном смислу). Његово поимање народа и националне припадности се најбоље види из његових посланица и писама. Тако у писму руском цару Александру пише: „Једновјерни и једноплемени, с нама граничећи, народи, а особито Ерцеговци…“ [21] . А када се обраћа једном од тих Херцеговаца, архимандриту манастира Пиве, Арсенију Гаговићу, пише: „… Ми смо Сербли такови, не знадемо нити хоћемо знати друго нако један другога гнати и у несрећу без чест постављати, и што који више ради за добро обштенародње то се више завист против њега вооружава, која у сербском народу, како и у греческом, гордост царствујет…“. [22]. У ужем смислу зна за приморски, црногорски, брђански, херцеговачки… народ, а у ширем смислу сви су му они Славеносерби. У његово вријеме се не користи термин Србијанци (као касније), тако да за житеље Србије користи термин Срби: „…да се ми и Србљи састанемо“. [23] Чак и за муслимане нашега језика је написао: „..зато наш цар не хоће рат с Турцима, који су од српскога рода, јербо су Србљи и Руси по крви браћа… него наш цар ратује с царем Отомановићем и с Турцима, који су од онога рода, што су из Азије изашли и српско царство узели…“ [24]. И пред битку на Мартинићима и Крусима соколи своје Црногорце: „Да покажемо да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије…“ [25]. Црмничани су били сујевјерни, вјеровали су у вјештице, па их митрополит Петар кори: Ја сам по свијету у нека мјеста ходио и неколико књигах читао и нигђе не нађох, нити ми ко каза да има вјештицах и вједогоњах, нако међу слијепим и жалостним србским народом, а зашто него зато што је слијеп и зашто више лажи вјерује, неголи јевангелије Христово… [26] Пошто су неки Брђани и Црногорци били склони издајништву (приклањање Турцима) често их кори да не буду као Вук Бранковић [27], Душаново царство му је „наше царство“ [28], а Пећку патријаршију (за коју је више пута благословио прикупљање помоћи) [29] су му оградили „цари наши“ [30]. Благословио је у свом владичанству и прикупљање помоћи за манастир Хиландар [31]. Црна Гора му је „искра славеносербске волности“ коју Махмут-паша Бушатлија жели да угаси.