На данашњи дан 1883. године угушена је Тимочка буна

На данашњи дан, 3. новембра 1883. угушена је Тимочка буна коју су подигле вође Народне радикалне странке против режима краља Милана Обреновића зато што им није дао власт освојену на изборима, већ је за премијера поставио Николу Христића, оданог династији Обреновић.

Пријеки суд је осудио на смрт 21 вођу устанка, а многе на дугогодишњу робију. Смртна казна је изречена и радикалским првацима Николи Пашићу и Аци Станојевићу, али су они побјегли у иностранство.

У Алексиначком округу почела је буна у три среза истовремено бољевачком, црноречком и бањском.

Непосредни повод буне је био одузимање оружија од народа јер је реформом војске краљ Милан укунуо такозвану народну војску и увео стајаћу односно регуларну војску која би му била одана.

Истовремено прије буне су одржани избори за народну скупштину у којој су радикали освојили велику већину и самим тим остварили право на владу.

Како то није одговарало краљу Милану због нетрпељивости према Николи Пашићу и самим радикалима, краљ прави преседан и владу поверава Николи Христићу који постаје и премијер и министар унутрашњих послова. Кадар већ проверен од стране династије Обреновић као човек вјеран династији и диктатури.

Вође побуне били су локални радикалски прваци: у бољевачком срезу поп Маринко Ивковић, Добросав Петровић и поп Милија Петровић; у сокобањском срезу Љуба Дидић, а у Књажевцу Аца Стојановић, Гавра Аничић и други. Новембар 1883. године је био најтрагичнији мјесец у историји Зајечара. Назван је “месецом смрти”. Преки суд је изрицао смртне казне, које су већ сјутрадан извршаване на Краљевици. Преки суд је у Зајечару осудио 825 учесника буне (94 на смрт, остале на робију, заточење и затвор, док је 70-оро ухапшених ослобођено).

Тимочка буна је почела 20. октобра 1883. године у Кривом Виру и проширила се цијелим тимочким регионом у источној Србији. Повод за буну дала је апсолутистичка владавина краља Милана Обреновића, Закон о устројству војске који је краљ Милан донио јануара 1883. године, као и распуштање радикалне Скупштине одабране од стране народа, септембра 1883. године.

Закон о устројству тј. реформи војске подразумјевао је укидање народне и формирање редовне стајаће војске. Сам по себи Закон није био споран али први корак ка његовом спровођењу било је одузимање оружја од народа и народне војске, што је довело до побуне, најприје у Лукову где су се почетком октобра мештани Кривог Вира побунили.

Покушај владавине демократије у краљевини је осујећен и забрањен. Иако су постојали сви предуслови за владавину права показало се да је ипак краљ једини стварни владар а да све остале институције које су преписане из за то време демократски уређених држава уствари само фикус који треба само да покаже на папиру озбиљност и демократичност једне земље без стварне воље да те институције заиста раде свој посао за који су и намењене.

Није случајно што је владар наредио да се разоружа народна војска јер је она заиста и била једина која је могла да заштити демократију, односно у то време народ није ни знао шта је демократија али је знао шта је право и шта су беспотребни намети краљевих чиновника и закона које је он доносио. Све се то дешавало под изговором напретка и бољитка свих а у ствари само су се стварали услови да се учврсти власт једног човека то јест краља. Парламентарна монархија већ у почетку настајања је била осуђена на пропаст а то је настављено и касније кроз историју.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: