На данашњи дан 1904. штампан први број ,,Политике“

„Политика” је најстарији и најутицајнији дневни лист у овом дијелу Европе. Први пут се појавила на београдским улицама око 14 часова 25. јануара 1904. године.

Први број „Политике” штампан је у тиражу од 2.450 примjерака, на четири стране, по цени од пет пара.

Владислав Рибникар, оснивач и одговорни уредник, када је подносио пријаву властима навео је да ће новине бити политичке и независне.

У својој дугогодишњој историји „Политика” је два пута прекидала излажење, за вријeме Првог свjетског рата од 1914. до 1919. године, а други пут за вријеме Другог свjетског рата од априла 1941. до октобра 1944. године.

„Политика” још једном није изашла пред читаоце због штрајка новинара у љето 1992. године који су се успротивили намјери државе да „Политику” претвори у јавно предузеће.

„Политика” је дневник са дугом и богатом традицијом која се због свог угледа и утицаја сматра и једном од националних институација у Србији.

У својој дугогодишњој историји „Политика” је сарађивала са многобројним значајним културним и научном ствараоцима.

Међу сарадницима „Политике” били су и нобеловац Иво Андрић, српски писци и песници Милош Црњански, Бранко Ћопић, Јован Дучић, Бранислав Нушић, Десанка Максимовић и многи други. Своје текстове на страницама „Политике” писали су и сер Винстон Черчил, Томас Ман, Едуард Ерио и други.

До почетка Другог светског рата, „Политика” се наметнула и потврдила као најутицајнији и најбољи дневни лист у Србији и земљи, а последњи број међуратне „Политике” носио је датум 6. април 1941. и изашао је из ротације дан раније.

Владислав Сл. Рибникар одмах после ослобођења Београда 20. октобра 1944. године окупио је петнаестак сарадника „Политике” и осамдесетак штампарских радника предвођених Игњатом Кришком и тако поново васкрснуо лист.

У другој половини прошлог вијека лист „Политика” и цијела новинска кућа, која је израсла из редакције листа, биљеже фантастичан успон у издаваштву и штампи. „Политика” је постала водећа медијска кућа у југоисточној Европи.

За „Политику” се често каже да је постала институција. То је заиста заслужено признање новинама које су, у специфичној, тешкој и изузетно одговорној улози „свједока епохе” прошле кроз многа искушења, надживјеле неколико држава, уздржавале се од излажења током два велика светска рата, промјениле много режима, биле прва читанка многим генерацијама, а великом броју људи често и једина литература.

Славна имена

Нема у српској, па ни у југословенској (бившој) књижевности иоле значајнијег писца који није био сарадник „Политике”. Неки од њих, као што су Бранислав Нушић и Милутин Ускоковић, били су новинари „Политике” од оснивања, а други су писали књижевну, позоришну или ликовну критику. „Политика” је убијек привлачила писце свих генерација и разних естетских и идејних опредељења.
Нобеловац Иво Андрић је, у разговору са својим Екерманом Љубом Јандрићем, рекао: „Ја у ’Политици’ објављујем, што би се рекло, од када знам за себе…”

А другом приликом, сећајући се Јована Дучића, пјесника коме се дивио, испричао је: „Ја се и дан-данас сећам Дучића онаквог какав је био, стасит и наочит… Сећам се и кад ме је довео у ’Политику’, говорећи ми: ’Немојте, Иво, пропуштати прилику да сарађујете у ’Политици’, то је угледна кућа која је увијек у стању да вам пружи извјесну сигурност…’”

Андрић је послушао Дучићев савјет и не само да је до краја живота био вјерни сарадник овог листа, већ је на Андрићев предлог редакција установила 1965. године књижевни конкурс за дјецу (конкурс за прваке матерњег језика „Политике за децу”) на чије је свечаности редовно долазио са Десанком Максимовић и Бранком Ћопићем.³

Милош Црњански је постао репортер „Политике” крајем 1922. и почетком 1923. године. Плејаду славних имена „Политикиних” сарадника, поред Ива Андрића, Бранислава Нушића, Јована Дучића, Милоша Црњанског, Бранка Ћопића, Десанке Максимовић, чинили су и Слободан Јовановић, Исидора Секулић, Тин Ујевић, Момо Капор, Владимир Булатовић Виб, Михајло Петровић, Васко Попа…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: