На данашњи дан 1909. године на Цетињу је потписан споразум између црногорске владе и сјеверноњемачког Лојда, са сједиштем у Трсту

На данашњи дан, 4. септембра 1909. године на Цетињу је потписан споразум између црногорске владе и сјеверноњемачког Лојда, са сједиштем у Трсту, око отпремања црногорских исељеника за Америку и њиховог повратка у Црну Гору.

Споразум је подразумијевао транспорт само оних исељеника који су имали уредне пасоше. Крајем XIX и почетком XX вијека дошло је до масовног исељавања Црногораца у Америку. Ишло се у групама, али и појединачно. Прво су одлазили млади људи из приморског дијела Црне Горе: Боке, Паштровића, околине Будве, затим из Црмнице, Катунске нахије, Грахова, Кривошије, Вилуса, да би се за неколико година одлазак проширио на никшићки крај, Бјелопавлића, Пиву, Жабљак, Морачу и читав сјеверни дио Црне Горе. Тадашње аустро-угарске власти су помагале да што више Црногораца, посебно младих, за пушку способних, оде у Америку, да би у Црној Гори остало што мање војника. Број исељеника је из године у годину растао. Према књизи пасоша која се у Књажевини и Краљевини Црној Гори пажљиво водила од 1864. до 1914. године, у Америци је, према подацима Павла Ровинског, било 17 хиљада младих Црногораца. Тај податак се наводи и у ”Гласу Црногорца”, који је у то вријеме излазио на Цетињу, као и у никшићком листу ”Слободна мисао”. Интересантан је и податак да је 1903. године за пет мјесеци, од почетка августа до краја децембра, у Америку пошао 621 Црногорац. Исељавање се обављало у три таласа: крајем XIX вијека послије ослободилачких ратова и почетком XX вијека до Првог свјетског рата, затим између два рата и послије Другог свјетског рата. То исељавање и данас траје. Црногорци се могу срести на свим континентима од Огњене земље и Патагоније, на крајњем југу Јужне Америке, до Аустралије. Кад су се Европљани из Енглеске, Француске, Њемачке, Холандије и земаља Медитерана: Шпаније, Италије и Грчке масовно исељавали у Америку, то је обухватило и наше крајеве, посебно Боку, која је тада била под Млетачком Републиком, а затим Аустријом, касније се проширило и на друге крајеве Црне Горе. Причало се о томе како се у тим далеким богатим земљама преко ”девет мора” добро зарађује и да треба само тамо стићи и све су муке завршене, малтене, одмах се стиче богатство. Зато су се људи из наших крајева радо припремали за далеке путеве у бијели свијет. Додуше, тако је то било у почетку, док нијесу стечена прва знања, искуства и успостављени први контакти. Готово свакодневно су бродови из Котора и Дубровника, а касније и из Бара одвозили житеље овога краја, велики број младих Црногораца у далеки непознати свијет. Најчешће су путовали бродовима енглеског парабродског друштва ”Гунард Лине” од Котора, или Дубровника, до Њујорка. Путовање вапорима, како се тада говорило, трајало је 20, некад и 30, па и више дана, чак и по два мјесеца. Најпознатији брод за превоз Црногораца у Америку је био ”Барон Гауч” затим њемачки брод ”Софи Хохенберг”, и многи италијански, француски, шпански, грчки и бродови других земаља који су одржавали повремену или сталну поморску везу између Европе и Сјеверне Америке. Црногорски исељеници су, углавном, били неписмени или полуписмени, нијесу знали ниједан занат, били су без новца, нијесу знали језик, тамо није имао ко да их сачека као друге да им пружи основне податке о Америци, пронађе посао и пруже помоћ.

За њих је у америчким лукама одређиван санитарни карантин који је трајао 15 дана, а некад и више. За то вријеме обављани су здравствени прегледи и узимани лични подаци. Ту им је одузимана храна, али и неки лични предмети и уручиван здравствени картон. И сада се у Музеју америчких досељеника у Њујорку могу наћи предмети који су узети од тих, од дугог путовања преморених и гладних људи са црногорског крша. За досељенике из других земаља била су отворена посебна прихватилишта. Ту су добијали храну, прва обавјештења о могућностима запошљавања и прву новчану помоћ. Црногорски досељеници ништа од тога нијесу добијали. Стога их се не мали број морао вратити због неисправних путних докумената или због тога што нијесу имали новца за почетак живота и рада у Америци. Тамо их нико није сачекао, објаснио шта треба да раде, како да се понашају, снађу, добију први посао, а често нијесу имали ни потребне адресе својих земљака или других људи код којих би се привремено смјестили док нађу посао. Ипак су се сналазили и почињали нови живот. Број исељеника је из године у годину растао. Једни су привлачили друге. Били су то неписмени или полуписмени људи, млади и здрави, које је гонила жеља за бољим животом. Чули су да се тамо у далеком свијету може добро зарадити. Ишли су не размишљајући много у далеки ”бијели свијет”. Америка је тада била ”обећана земља”. Америка је била далеко, а Црна Гора увијек близу. Тако се далеко од својих, у почетку несигурно, почело мукотрпно радити. А, ипак је сигурно – они су тој Америци дали највише. У сваком случају, више, много више, него она њима. Они су Америци давали, односно Америка је од њих само узимала. Коначно, они су и створили Америку. На њиховим патњама, њиховом очају, њиховом зноју и њиховим уморним костима никло је све то што данас називамо ”свјетским чудом”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: