На данашњи дан 1918. војвода Петар Бојовић са Првом српском армијом спровео Нишку операцију

Српски војвода из Првог свјетског рата, Петар Бојовић је поријеклом из српског племена Васојевићи. Рођен је 16. јула, 1858. у селу Мишевићи, општина Нова Варош.

У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве армије. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, после којих је добио чин генерала.

Ратна опасност 1914. године довела га је на командно мјесто Прве армије. У првим операцијама по избијању Првог свјетског рата ангажован је у борбама на западној граници Србије.

Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а по ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је, почетком септембра, Саву и продро у Срем.

На позицији начелника штаба Врховне команде именован је уместо болесног војводе Радомира Путника, ког су његови војници носили до Скадра.

По обављеним пословима на Крфу, Бојовић је крајем маја 1916. са дјелом свога штаба стигао у Солун.

Продором у долину Вардара бугарска војска је раздвојена од њемачке и аустроугарске, чиме је практично, избачена из рата. У току офанзиве, армија којом је Бојовић командовао нанијела је још један тежак пораз бугарској војсци, код Куманова, након чега је убрзо услиједила и формална капитулација Бугарске.

Ратујући долином Јужне Мораве, српска војска је ослободила Врање и Лесковац током Нишке операције, а код Ниша је 10. октобра, из строја избачена главнина њемачке Једанаесте армије.

За успјех његове Прве армије, генерал Петар Бојовић је 13. октобра 1918. унапријеђен у чин војводе као последњи генерал који је добио овај чин. Прије њега у овај чин су унапријеђени Радомир Путник (1912), Степа Степановић (1914) и Живојин Мишић (1914). У даљем ратовању као командант Дунавске дивизије особођена је готово цијела Србија са Београдом.  Српске трупе су по заузимању престонице наставиле ослобађање и заузеле су Банат, Срем, Бачку, Славонију и знатан дио Хрватске.

 По ослобађању Београда 1944. године, припадници ОЗНЕ ухапсили су војводу Петра Бојовића и одвели га у затвор. У затвору је доживио свакодневно физичко малтертирање и понижавање. Пуштен је кући видно измучен. Преминуо је 20. јануара 1945. године у својој кући у Београду. Сахрањен је на Новом Гробљу у Београду без војних почасти

У Београду постоји улица, Булевар војводе Бојовића која то име носи од 1946. године.

Удружење потомака у поштовалаца ратних добровољаца 1912—1918. поставило је спомен бисту на његов гроб 1989. године.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: