Душан Силни на Косову крунисан за краља српских и поморских земаља

На данашњи дан 1331. године на државном сабору у Сврчину на Косову архиепископ Данило II крунисао је 23-годишњег Душана Стефана Немањића за краља српских и поморских земаља.

За првог српског цара Душан Немањић крунисан је 1346. године у Скопљу, тада српској престоници.

Једини представник светородне династије Немањића који није проглашен за свеца (јер се није у свему слагао с црквом) и први српски цар, Душан Силни, био је највећи владар територије на којој се данас простире Србија.

За време Душана Силног, номинално „господара Срба и Грка“, његова држава обухватала је територије чак осам данашњих држава.

Своју владавину, претпоследњи владар из Немањићке лозе учврстио је јаким законодавством које је врхунац достигло у Душановом законику.

Цар Душан је описан као енергичан владар, јаког карактера и темперамента, зато је често називан и под именом Душан Силни.

Рођен је око 1308. године као син Стефана Дечанског и Теодоре Смилец. Душанов деда по оцу је српски краљ Стефан Милутин, а по мајци бугарски цар Смилец.

Као дечак је заједно са својим ослепљеним оцем, мајком и старијим братом изгнан у Цариград, највероватније 1314. године. То је била казна за младог краља Стефана Дечанског, који се побунио против оца и покушао да му отме власт, али га је краљ Милутин победио, ослепео и послао га заједно са његовом породицом у византијску престоницу Цариград. Почетком 1317. или 1318. године Стефану Дечанском је било дозвољено да се врати у краљевину Србију.

Млади Душан је остао на двору свог деде Милутина, а 1321. године када је краљ Милутин умро, после годину дана борбе за власт, на српски престо долази краљ Стефан, Душанов отац, коме се изненада повратио вид.

Том приликом је Душан проглашен за наследника престола и додељена му је на управу Зета.

Познато да је Душан учествовао у бици код Велбужда 1330. године, где је српска војска поразила бугарску и убила њиховог цара. У бици се Душан показао као изузетан ратник и командант, и вероватно је још ту задобио симпатије војске и властеле.

Почетком 1331. године, односи Душана и његовог оца краља Стефана Дечанског су се прилично захладнели. Краљ Стефан је вероватно на наговор своје друге супруге, краљице Марије Палеолог, размишљао да уместо Душана за наследника прогласи свог другог сина Симеона Синишу.

Уз подршку властеле која је желела веће освајачке походе, Душан се побунио против оца – свргнуо га са власти, и потом утамничио. Стефан Дечански је умро у тамници, али разлог смрти никада није био у потпуности откривен.

Постоји неколико теорија о томе: неки извори тврде да је Стефан умро природном смрћу, док други наговештавају на то да је Душан наредио да се Стефан убије.

Душан се оженио бугарском принцезом Јеленом, са којом је добио јединог сина Уроша, а неки извори сматрају да су имали и ћерку. После смрти цара Душана 1355. године, царски трон наслеђује његов син Урош.

О последњим данима живота цара Душана мало шта је познато.

Преминуо је у недељу 20. децембра 1355. године. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих арханђела недалеко од Призрена.

Јаков Лукаревић наводи да је Душан умро у месту Диаполи у Тракији крећући у нов поход против Византије.

Икономидис претпоставља да је пред крај владавине и живота Стефана Душана дошло до новог сукоба између Србије и Византије који је по свој прилици трајао до 1363. године

Узрок смрти никада није утврђен али се говорило о тровању, можданом удару, грозници и чак епилепсији. Ни место његове смрти није утврђено поуздано. Остаје као највероватније село Ђавол или Дево.

Душанова царска круна се данас налази у Цетињском манастиру, у Црној Гори. Цар Душан је такође познат по томе што је саградио Манастир Светих архангела код Призрена, где је и био сахрањен све до 1927. године, када је његово тело пренето у цркву Светог Марка у Београду.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: