На данашњи дан почели студентски протести 1968. године

На данашњи дан, 3. маја 1968. године у Паризу су се жестоко сукобили студенти и полиција, што је означило почетак једномјесечних демонстрација које су захватиле још неке европске земље, укључујући и Југославију.

Протести у бившој Југославији представљају један специфичан случај, прије свега јер је она послије раскида са стаљинизмом 1948. године била нека врста хибрида између Истока и Запада. Ова карактеристика је лако уочљива уколико се погледа студентски покрет 1968. године. Протести су истовремено у себи носили елементе из социјалистичког блока (прије свега Пољске), капиталистичког Запада, и у одређеној мјери, и елементе из постколонијалних земаља Трећег свијета. Један од главних захтјева штрајкача на Београдском универзитету, али и на протестима у Загребу, Љубљани и Сарајеву јесте демократизација друштва. Захтјеви студената су прозилазили из тзв. хуманистичког марксизма и теорије нове љевице, јер су наглашавали слободу субјекта у друштву и у историјском процесу. Слобода индивидуе и односи између субјетка и колектива тј. човјека и друштва, била су и главни извор културне продукције (главна тема тзв. Црног таласа).

Захтјеви за већом слободом нијесу подразумијевали западни модел слободе и вишепартијске демократије. Захтјеви су начелно били прокомунистички и просоцијалистички. То најбоље осликавају пароле штрајкача: „Ми смо за друштвено самоуправљање од дна до врха”, „Доље корупција“, „Свима једнаке услове за школовање“, „Доље црвена буржоазија”, „Ми смо синови радног народа” итд. Из овога се може закључити да студенти нијесу негирали социјализам, него структуру моћи у њему, односно противили су се реалитету у ком се нашао социјализам. Могу се уочити два елемента: са једне стране афирмацију права индивидуе, и са друге, афирмацију идеја социјалне правде и самоуправног социјализма (хибридни спој елемената капитализма и реалног социјализма, али и њихове критике).

Политички и историјски контекст у Југославији у периоду прије и послије 1968. године значајан је за разумијевање овог покрета, за његов настанак и последице које је извојевао:

Године 1964. започета је друштвена реформа од стране Комунистичке партије, која је била покушај интензивирања тржишних механизама и укључивање у свјетско тржиште, ради повећања продуктивности рада. Последице реформе биле су разочаравајуће (незапосленост, повећање радне миграције у Западну Европу, повећање социјалних неједанкости итд). Протагонисти реформе били су тзв. либерали у Партији, који су се сукобљавали са тзв. конзервативцима. Године 1966. (послије смјене и искључења из Партије Александра Ранковића), либерали су почели да доминирају. Започет је процес контролисане либерализације медија, реогранизације Партије итд. Ово је водило до све већих конфликата између утицајних актера у Партији. Кроз процес реорганизације СКЈ долази до значајне федерализације државне и партијске структуре. Први пут се тада јавља, послије 1945. године „национално питање” и национализам.

Значај студентских протеста 1968. године се различито приказује данас. Тезе о доприносу политичком и друштвеном животу у бившој Југославији садрже најмање три нивоа:

Протести 1968. године изазвали су велики страх у политичком руководству Партије, који је прије свега настао због чињенице да би покрет могао да доведе политички монопол у питање. Намјера руководства је била да спријечи покрет по сваку цијену (ако се радници удруже са студентима и изађу на улицу, план је био да се изводи војска). Међитим, направљен је искорак, врх СКЈ је одлучио да смири студенте са популистичким обећањима да ће се сви проблеми рјешавати, а истовремено је почела фаза све веће репресије и ауторитаризма.

Други значај јесте да су протести показали да Југославија није друштво без конфликта, већ да постоје групације које су критички тематизовале социјалне, културне и друге сукобе у друштву.

Трећи значај јесте сам политички програм студентског покрета, који је критички афирмисао идејну основу за стварање социјалистичке и федеративне Југославије.

Тачне последице студентских демонстација 1968. године на политичку ситуацију у Југославији у основи је веома комплексно одредити, можда и немогуће јер је ријеч о врло хетереогеном саставу учесника, а сами захтјеви су били веома идејно дифузни, од ултралијевих идеја, до либерално-демократских тежњи. Многи од учесника постали су лидери великих странака и организација (како десничарских, тако и либералних). Теза о шездесетосмој као историјској прекретници има утемељења на стакленим ногама, посматрано у контексту политичких и социјалних процеса који су услиједили.

Приредио: Миомир Ђуришић

Извор: Митрополија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: