На данашњи дан преминуо је ослободилац Ораховца – Вељко Раденовић!
Фото: Отачаство
На данашњи дан, 2012. године, преминуо је ослободилац Ораховца – Вељко Раденовић!
Вељко Раденовић био је официр Полиције Србије и командант Посебних Јединица Полиције у Призрену током рата на Косову и Метихији.
Командовао је Посебном Јединицом Полиције све до повлачења војске у јуну 1999. године.
Прославио се ослобађањем Ораховца 1998. године, када су албански терористи неколико дана држали ораховчане као таоце. Својом храброшћу се истакао у ослобођењу талаца од албанских терориста.
Меци су пролазили поред његове главе, борио се прса у прса са најозоглашенијим терористима у најтежим условима.
Био је шећераш, али га ни болест није спречавала да посустане у борби, већ се често догађало, по речима његових сабораца, да у једној руци носи шприц са инсулином, а у другој пушку, а затим би у јуришу изговарао његово чувено:
“За мном, браћо!“
Иако нижи по чину, његово јунаштво, које је исказано у борбама, га је у народу подигло на приједестал највећих легенди модерног доба Србије.
Није имао чин генерала, али су га саборци, као и народ који је ослобађао, сматрали ђенералом и тако га и звали.
Умро је 2012. године и сахрањен је у Крушевцу.
У његову част, Гаврило Кујунџић из Ораховца, наописао је песму “Ђенерале, ђенерале“, коју у оригиналу изводе Ивана Жигон и Косовски божури.
„Ти велико име носиш, од јунака хајдук Вељка,
Он је туко чете турске, а ти банде арнаутске…“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Djenerale, Vjecito Si u Nasim Srcima….
Vjecito ZiVis…. ZauVijek Ces ZiVjeti….
Voli TE Rod TVoj…. Sokole….
Imao sam tu čast da ga i lično poznajem … Đenerala!
Bijaše taman u skladu. Baš onakav kakvi su bili kučke mu pređe: junak, najprvo čojak krasni! … Krv nije voda!
A evo mi i prilike da se prisjetim još jednog viteza, “ srpskog Ramba“, suplemenika mu po kučkom im porjeklu, brata našega Jovice Milačića!
Neka mu vještine i hrabrosti, duša njegova biše bez svake međe, široka i beskrajna, Jovičina!
Jedan biše pećki bane Jovica Milačić, skoro pa zaboravljen, ne čudi mene pameti nam!
… Jednom sam sedio š njim u kancelariji kada dođe jedna baka da mu se požali na susjede koji joj nijesu dali mira. Zna’ sam ja koji je Jovica, nije da nijesam.Ma ni sanjao nijesam vještinu mu na kojoj bi mu pozavideo i najiskusniji psihoterapeut, dok joj se svo vrijeme u razgovoru jednako obraćao sa “ majko“! Elem, baka je dolazila skrušena i očajna, slabog joj pouzdanja – odlazila je srećna i zadovoljna: “ Blago meni kad te majka rodila“!
Dok je odlazila hodnikom odjekivalo je: … “ Sin si ti, sin! Blago ti majci … Sin!“
Blago je i meni kad sam ih znao, drugovao! Počašćen. Sa dva prava kučka potomka, na ponos su i čast svome rodu, svima nama, Srbima kojekude!
Još sam ponešto i doučio iz prve ruke.
Hvala im. Veljku i Jovici, rodila ih majka!
p.s. … Jutos mi suza miriši na onaj rijetki cvjetak u visine najljepše srpske Planine! Na njih.