На данашњи дан преминуо је Војислав Воја Танкосић, четнички војвода и мајор српске војске

На данашњи дан 1915. године у Трстенику умро је Војислав Воја Танкосић, један од оснивача организације Црна рука, четнички војвода и мајор српске војске.

Војвода Танкосић, који је живео свега 35 година, био је учесник најважнијих историјских догађаја у Србији, од Мајског преврата до Сарајевског атентата. Скоро читавог живота је био члан тајних и завереничких организација. Волео је ратове, а неке је и сам отпочињао. Рођен је у селу Руклада, крај Уба, а по завршетку основне школе преселио се са породицом за Београд. Његов отац Павле, који је био доста старији од мајке Миље, бавио се казанџијским занатом. После Друге београдске гимназије, Војислав је уписао Војну академију, коју је завршио 1901. године као један од најбољих студената. Након тога је као водник био распоређен у Шести пешадијски пук Краљ Карол, а са 15. класом завршио је и Вишу школу Војне академије.

Крајем 1903. почео је да се ближе интересује за прилике у тадашњој Јужној Србији, као и у тадашњој Старој Србији, односно на Косову и Метохији и Рашкој. То су биле године страховитих погрома над српским становништвом и апсолутне анархије у тим крајевима. Српско становништво се тада масовно исељавало у Краљевину Србију. То време је и у публицистици забележено као јаук Српства са југа. Као одговор, формирано је неколико герилских јединица, у народу познатих као четничке јединице. Међутим, све до 1903. године и доласка династије Карађорђевић на власт у Србији герилска борба српског народа била је илегална и српске власти су је спорадично подржавале јер нису желеле да погоршају односе са великим силама.

Мајски преврат 1903. први је велики догађај у коме директно учествује, као командир вода који је стрељао Луњевице, браћу краљице Драге Обреновић. Међутим, највећу славу стећи ће као четнички војвода у Старој Србији и Македонији, где је први пут боравио у зиму 1903/1904. године, убрзо по оснивању Главног одбора четничке акције. Ватрено крштење Танкосић је имао у чувеним борбама на Челопеку код Куманова 16. априла 1905. године и неколико дана касније у Великој Хочи. По сведочењима, Танкосић је стизао да командује, сипа метке на Турке и Арнауте и задржава њихов налет, али и да превија рањене четнике. Ситан, коврџаве црне косе и браде, чинио је чуда од јунаштва. До затишја, које је настало склапањем Царинске уније између Србије и Бугарске 9. јула 1905. године, Танкосић је небројено пута прелазио добро чувану границу, било сам, било са четом, учествовао у већини окршаја, о чијој жестини говори званичан податак да је у првих шест месеци 1905. у Македонији убијено 785 људи, спаљене 74 куће и 4 манастира.

Проглашење анексије 6. октобра 1908. године изазвало је огромно узбуђење, створена је организација Народна одбрана. Танкосић је овде радио у два смера: на ширењу своје мреже у Босни, користећи незадовољство аустријском управом, и на регрутовању и обуци добровољаца за сукоб који се очекивао. Све до марта 1909. године и признавања анексије, Танкосић у Ћуприји обучава своје добровољце. Вежбали су се у руковању динамитом, бомбом, ножем, брзометком, као и у пливању у леденој Морави. Кад нису били на полигону, били су по кафанама. Појављују се наводи да је још 1911. године припремао атентат на Фердинанда, као и да је био уплетен у атентат на барона Славка Цуваја, хрватског бана. Средином 1912. године борави на Косову, где са Исом Бољетинцем предводи Арнауте у сукобу са Турцима. Септембра 1913. године, Арнаути упадају у погранични појас, где врше покоље. Танкосић их протерује, али се спрема нешто много веће. Заједно са осталим члановима Црне руке вршио је притисак на српску владу Николе Пашића пред Букурешки мир 1913. Влада је покушала да пензионише Танкосића и Аписа, али краљ се није сложио. После Сарајевског атентата 1914. аустроугарска влада га је у ултиматуму упућеном српској влади сматрала одговорним за атентат, због чега је био притворен у штабу Дунавске дивизије I позива.

Тражили су да им се Танкосић изручи. Приликом повлачења српске војске 1915. Танкосић је био тешко рањен негде између Свилајнца и Деспотовца, где је са својим четничким одредом држао одступницу. Он је из тог места где је био рањен доведен у болницу у Трстенику. Све то се догодило због тога што је његова организација Црна рука баш у том месту имала веома јако упориште. Танкосић је од последица рањавања врло брзо умро, а након уласка Аустријанаца у Трстеник, одмах су тражили да се откопа гроб, како би се уверили да је стварно мртав. Тело је откопано и сликали су га како би њихове новине у Аустрији, Хрватској, Мађарској и Бугарској објавиле да страшни Воја Танкосић више није жив. Уз слику гроба и леша, објављен је и текст у коме су, осим обавештења како је дошао крај Воји Танкосићу, помињани престолонаследник, утлиматум њихове владе, као и детаљ о томе да је Танкосића, погибијом у њиховој балканској офанзиви сустигла казна. Посмртне остатке пренела је његова мајка Миља, уз помоћ Удружења српских четника и сахранила на београдском Новом гробљу 1922. године.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: