На данашњи дан стрељан је Драгутин Димитријевић Апис, један од вођа „Црне руке“: Клицао Србији до последњег тренутка
1 min readПосле смртне пресуде војног суда у Првом светском рату, на Солунском пољу, 26. јуна 1917. године стрељан је генералштабни пуковник српске војске Драгутин Димитријевић Апис.
Деветог дана маја, 1911. године у Београду је основана тајна организација „Уједињење или смрт“. Ова организација касније је названа „Црна рука“, а њене вође су били Драгутин Димитријевић Апис, Илија Радивојевић и Богдан Раденковић, а та организација је предвиђала употребу насиља у рушењу Отоманске империје и Аустро-Угарске.
Чланови Црне руке су били уплетени у Мајски преврат 1903. године, када је прекинута лоза династије Обреновића, а пружила је подршку Младој Босни у извршењу атентата на Франца Фердинанда.
Главне тачке Устава и Правилника организације „Уједињење или смрт“ односно Ц. Р. биле су:
Чл. 1. У циљу остварења народног идеала, уједињења Српства, ствара се организација, чији члан може бити сваки Србин, без обзира на пол, веру, место рођења, као и сваки онај, који искрено буде служио овој идеји.
Чл. 2. Организација претпоставља револуциону борбу културној, стога јој је институција апсолутно тајна за шири круг.
Чл. 3. Организација носи назив „Уједињење или смрт“.
Чл. 4. За испуњење овога задатка, организација, према карактеру свога бића, утиче на све службене факторе у Србији, као Пијемонту, и на све друштвене слојеве и целокупни друштвени живот у њој
Даљи чланови обухватају ове најбитније одредбе: на врху организације стоји Врховна централна управа, чије су одлуке пуноважне за све чланове и која има право да располаже животима, смрћу и имовином свих својих чланова. Интереси организације стоје над свима другим интересима, и њени чланови су дужни достављати организацији све, што сазнају, било у својој службеној функцији, било као приватни људи, а што се тиче организације. Врховна централна управа има право изрицања смртних осуда, чије се извршење поверава најпоузданијим њеним члановима или агентима. Ни један члан организације, пошто је већ уведен у њу, не може изаћи из ње, докле год је жив, нити му ко може уважити оставку. Чланови, који би својим издајством нанели штете организацији, кажњавају се смрћу.
Први чланови и потписници Устава били су: Илија Радивојевић, Богдан Раденковић, Чедомиљ А. Поповић,
Велимир Вемић, Љубомир С. Јовановић, Драгутин Димитријевић Апис, Војислав Танкосић, Илија Јовановић Пчињски, Милан Васић и Милан Гр. Миловановић.
Да би се очувала што већа тајност, чланови се уписују у спискове и воде се не по именима, већ по редном броју.
Чланови се међу собом као такви не познају, саобраћај међу њима врши се само преко нарочито одређених личности, и једино Врховна централна управа зна, ко су све чланови организације. Ипак зато, и ако не познају целу организацију ни њено устројство, сви чланови се обавезују на безусловну послушност и покорност организацији; они морају слепо извршивати све наредбе и понети чак и у гроб тајне, које се тичу организације.
Солунски процес
За време боравка већег дела српске војске на Солунском фронту, регент Александар Карађорђевић се обратио својим политичарима и рекао да је покушан атентат на њега док се возио у својим колима по Солуну.
Одмах је сазван састанак политичких руководилаца, међу којима су били и Никола Пашић, Светозар Прибићевић и Љуба Јовановић. За инцидент је директно окривљена група коју је предводио пуковник Драгутин Димитријевић Апис. Закључено је да пуковник Апис планира да изведе војни пуч, да збаци Регента и закључи сепаратни мир са Аустроугарском, да је притом водио тајне разговоре са аустријским послаником Сајс Инкартом, да је од њега добио уверење да ће Аустроугарска одмах закључити примирје са Краљевином Србијом, под условом да се он обрачуна са регентом Александром.
На седници је одлучено да се цела група, на челу са Димитријевићем ухапси и изведе пред војни суд због велеиздаје. Апис је тада био помоћник начелника Штаба Треће армије, а војска га је разоружала и ухапсила у Штабу Треће армије 28. децембра 1916. године. Заједно са њим, ухапшени су и припадници „Младе Босне“ Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић.
За време свог боравка у војном затвору, Апис је написао своју последњу вољу и тестамент 11. јуна 1917:
„Умирем невин, али са сазнањем да је моја смрт потребна Србији за неке више разлоге. Можда сам, а не желећи то, грешио у своме раду као патриота… Можда нисам знао за српске интересе. Али, чак и да сам за то крив, знам да сам једино радио за добробит Србије.“
Аписа су у рану зору 26. јуна 1917. пробудили стражари и показали му да крене са њима. Пролазећи поред ћелија својих пријатеља, он је кроз затворена врата поздрављао сваког по имену и узимао последње збогом.
На Солунском пољу, где су довели Аписа, Илију Радивојевића и Богдана Раденковића, већ су биле ископане раке. Аписа су ставили у средину, а Малобабића и Вуловића са стране и везали су им очи црним повезима. Пред самртни час, Апису је прочитана пресуда и то читање је трајало пуна два сата. Било је 4:45 ујутру, када је генерал Дабић дозволио команданту стрељачког вода да нареди егзекуцију. Апис је пред саму паљбу узвикнуо: „Живела Велика Србија! Живела Југославија!“
Извор: Национална географија Србија
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Slava mu!!