На данашњи дан убијен Распућин – љекар, мистик, развратник

Распућина, којег су многи сматрали ђаволом у мантији, али и анђелом, убили су монархисти (неки тврде – страни агенти), вјерујући да ће елиминисањем тог мистика спасити монархију и династију Романов.

Григориј Јефимович Распућин био је сибирски сељак, пустолов, у младости коњокрадица, па „чудотворац“ и „пророк“, који је у Петроград дошао 1905. године, а 1907. је уз помоћ сујевјерних и развратних аристократа доспио на царски двор.

У бројним књигама, свједочењима и филмовима, Распућин је, углавном, описан као човјек натприродне моћи, исцјелитељ и видовњак, мистик и развратник, преварант, па чак и као заврбовани њемачки шпијун.

Сасвим другачији поглед на ову личност, која готово један вијек распаљује машту читалаца, дао је Арон Симанович, његов лични секретар, у књизи „Распућин: вјечна тајна“.

По занимању драгуљар, Симанович се 1902. године преселио у Петроград, гдје је лако успоставио везе са разним личностима блиским двору Романових, а затим је упознао и царицу Александру, која је од њега куповала накит.

Три године касније, Симанович се на двору упознао са Распућином, који је ту стигао захваљујући стицају околности. Практично, Распућина су довеле кћерке црногорског краља Николе, Милица и Анастасија, које су га упознале приликом заједничког путовања у Кијев. Тамо су у једном манастиру запазиле монаха који је тестерисао дрва и тако зарађивао за хљеб.

Убрзо, Распућин их је опчинио причама о свом ходочашћу до Јерусалима, до којег је пјешице прешао пут од 3.000 километара, а нарочито о својим вјештинама да лијечи све болести и да може да предвиди будућност.

У Петроград је позван да би излијечио царевог сина Алексеја, који је тада патио од неизљечиве хемофилије. Већ приликом првог сусрета, Распућин је успио дјечаку да заустави крварење и убрзо је стекао неограничено повјерење царског пара. Пошто није знао много са парама, за секретара је узео Арона Симановича.

Распућинов успјех на двору учинио га је идолом. Само једном ријечју Распућин је државном службенику могао да обезбиједи плакету, унапређење или било коју другу важну корист. Због тога су врло брзо почели да га опсједају службеници најразличитијих категорија. Био је моћнији од било ког административног достојанственика, пише Симанович.

Овог мистика пратио је глас да је прост, бестидан и неук, али његов секретар истиче да се тако намјерно приказивао како би дао одушка својој мржњи према властели.

Оне који су живјели у биједи, Распућин је слао милионерима са поруком да помогну невољницима. Оне који су долазили да га моле за помоћ примао је радо, па је кроз његов невелик стан пролазило и по 200 особа дневно.

У свом радном кабинету много времена је проводио са дамама из кругова аристократије или високе бирократије. А у отменом ресторану „Вила Роде“ имао је посебне просторије за ноћна оргијања.

Што је Распућин био моћнији, то је имао све више љутих непријатеља. У неколико наврата покушали су да га убију, а иза свих завјера стајао је његов некадашњи пријатељ, епископ Илијодор.

У једном тренутку, међу завјереницима се нашао и вјереник његове старије кћерке Маре, Симеон Пшакадзе, који је на вечери у кући грофа Толстоја извукао пиштољ.

Распућин је то примијетио, погледао га право у очи и рекао: „Хоћеш да ме убијеш, али те рука не слуша“. Чувши ово, потпуно слуђен Пшакадзе је окренуо оружје и испалио себи метак посред груди.

Ипак, одлучни и добро организовани Распућинови непријатељи успјели су да му дођу главе, али шта се тачно догодило до данас није расвијетљено.

Извјесно је да су међу главним извршиоцима атентата на Распућина били Владимир Митрофанович Пуришкевич, ватрени монархиста, велики кнез Дмитриј Павлович Романов и Феликс Феликсович Јусупов, у то вријеме најбогатији човјек Русије.

Истраживања из 1993. и 2004. године утврдила су да приликом атентата није кориштен отров, као што је било наведено у појединим изворима, али је главна тајна остала у ватреном оружју. Утврђено је да је пуцано из двије врсте револвера, од којих је један припадао британским обавјештајцима.