На данашњи дан умро је велики српски пјесник Војислав Илић

На данашњи дан, 1894.. године умро је Војислав Илић, српски пјесник, оснивач модерне српске лирике и творац веристичког израза у српској поезији. Његова лирика означила је раскид с романтичарском поезијом и обележена је мисаоним скептицизмом.

Он је у српском пјесништву извршио оно што је десетак година раније захтјевао Светозар Марковић: одлучан раскид с епигонским романтизмом. У неким пјесмама био је гласник напредних тежњи свог времена, оштар критичар политичких и друштвених изопачености. Па ипак, његова поезија, у целини гледана, супротна је духу тенденциозне, ангажоване литературе за какву се Марковић залагао.

Иако га с реалистима повезују нека значајна заједничка обиљежја, као што су склоност ка дескрипцији и објективности, Илић је својим естетизмом и формализмом отворио пут поезији којој су супротни како брига реалиста за обичну стварност тако и захтеви идеолога за њено укључивање у друштвене и политичке борбе времена, поезији у којој је најважнија брига за саму себе, за своје властито умјетничко биће.

Радио је као коректор Државне штампарије у Београду, писар министарства унутрашњих послова, учитељ у Турн Северину и дипломатски чиновник у Приштини и Солуну.

Над Београдом

Спомениче неми прохујалих дана,
Зашто ти је чело суморно и тавно?
Да л’ се сећаш, можда, крвавих мегдана,
Што дигоше у зрак твоје име славно?
Ил’ гробове бројиш туђинских синова,
Што падоше редом под зидине твоје,
– Занесени чаром освајачких снова
Далеко од крила домовине своје?

Јест, и сада често, кад те кроз ноћ гледам,
Укажу се људске горостасне сени:
С размрсканим грудима, са челима бледим,
И уснама хладним у крвавој пени…
И ја слушам шапат непојмљивог збора,
Шапат који тихо умире и тоне…
То је, можда, израз дубокога бола?
То су, можда, речи које клетвом звоне?
О, колевко снова, надања и мука
Заривено лежи у камену твоме,
Што их сруши смрти оружана рука
У данима славе, у помаму своме!

И ти јоште живиш!… Твоју седу главу
Не положи у гроб тако бурно време!
Можда чекаш снова поништену славу,
Тај блеђани призрак будућности неме?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: