На данашњи дан упокојио се часни принц Михаило Петровић

Припемио: Јован Маркуш

На данашњи дан упокојио се часни принц Михаило Петровић, који је одбио круну окупиране Црне Горе и изабрао ратно заточеништво у нацистичким логорима.

Принц Михаило, треће дијете Његовог Краљевског Величанства Принца Мирка – Димитрија Петровића Његоша (1879, †1918) и Наталије Константиновић (1882, †1950), родио се у дворцу на Крушевцу у Подгорици 1. септембра 1908.године.

Крстио га је свештеник Крсто Поповић у цркви Св. Димитрија на Крушевцу а на крштењу је добио име Михаил. Кум на кршењу је био војвода поп Илија Пламенац. Књаз Михаило носио је титулу Његово Краљевско Височанство Књаз Рашки.
Када су се принц Мирко и принцеза Наталије раздвојили, с мајком и два млађа брата (Павле и Емануел), отишао је у Италију 1913. године.

Тамо је провео шест и по година као гост очеве сестре Јелене, италијанске краљице. Од 1914. Принц Михаило је живио у Напуљу у дворцу Фердинанда II, некадашњцг краља Двије Сицилије. Основну школу је завршио у Италији, а 1919, по жељи мајке, школовање је наставио у Енглеској, у Истбурну, гдје је провео двије године. Његова мајка се у јануару 1920. преудала за белгијског грофа Гастона Еранбо де Додзела и живјела је у Паризу.

Послије упокојења Краља Николе у Кап д Антибу 1. марта 1921, након што се његов стриц престолонасљедник Данило одрекао престола, малољетни принц Михаило је поштујући Краљеву препоруку, коју је у тестаменту краљ Никола оставио престолонасљеднику Данилу, 7. марта 1921. проглашен од стране избјегличке Владе Краљем Црне Горе под регенством Краљице Милене.

Ова политичка одлука није имала неког утицаја на његов живот јер је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, послије одржаних првих избора у новоствореној држави у новембру 1920. а потом доношењем Видовданског Устава 28. јуна 1921.била међународно правно формирана.

Као Француски држављанин, по стицању пунољетства, одрекао се било какве политичке улоге за своје потребе и потребе династије, признајући Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Краљ Михаило се на овај начин и формално одрекао краљевске круне у корист свога брата од тетке краља Александра Карађорђевића, а као члан старе владајуће породице наказио се на цивилној листи Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Иако се принц Михаило одрекао бављења политиком, други се касније нијесу одрекли покушаја злоупотребе имена овог часног човјека у својим политичким завјерама. Мусолинијева власт у Италији је имала у плану 1932. да доведе на албански престо принца Михаила Петровића Његоша, па да са албанске стране почне да убацује људе који би у Црној Гори требали да изазову устанак и крвопролиће.

Принц Михаило Петровић Његош је требао по том плану да буде књаз албанско-црногорски.Као и касније, принц Михаило је одбио ове нечасне игре са њим и именом светородне лозе Петровић Његош.

Крајем 1921. Михаило и његова браћа су напуслили Енглеску и школовање наставили у Паризу. Михаило се уписао у један колеџ у околини Париза – College de l Ile de France на којем је остао до прољећа 1924. када је напустио школовање због здравствених разлога.

Крајем фебруара 1925. оболио је од туберкулозе кичме, и двије године провео у непокретном положају у гипсаном кориту. У јесен 1928., уписао је политичкц науке, смјер Политичке економије, у Паризу.

Његова браћа, Емануел и Павле, умрли су 1928., односно 1933. године. Болујући од туберкулозе кичме, на препоруку свог париског љекара, принц Михаило се лијечио у бањама Бретање у Француској гдје среће своју будућу супругу Женевјèв Прижан са којом се вјенчао 27. јануара 1941. године Неколико мјесеци послије вјенчања, априла 1941. године, пар који је живио у Паризу, ухапшен је од Гестапоа и пребачен у нацистички концетрациони логор Бад Хомбург близу Хамбурга у Њемачкој.

За то вријеме, принц Михаило је примио представника Италијанске Владе која му је понудила Краљевску Круну Црне Горе, након што је као “независна држава” поново успостављена након распада Југославије.

Спреман да жртвује и сам живот, одбио је да прими понуђену круну Црне Горе од стране ондашњих фашистичких и нацистичких моћника Мусолинија и Хитлера и поновио своје вјеровање у уједињену Југославију. Намјесто понуђене круне од кратковидих и проданих црногорских сепаратиста, који су на Петровдан 1941. г. прогласили „независну“ Црну Гору, окивајући је ропским ланцима нацифашизма, принц Михаило је изабрао изгнанство и нацистички концетрациони логор и тиме пред будућим покољењима освијетлио и свој образ и образ Црне Горе.

Након особођења из логора крајем 1943. године, принц Михаило био је поново ухапшен од стране Њемаца и затворен од јуна 1944. до априла 1945. г.
По ослобођењу, принц Михаило и прицеза Женевјèв су одлучили да дођу у Југославију. У Београду је принц Михаило обављао посао Шефа протокола у Министарству Иностаних Послова, али, разочарана титовим режимом, породица се вратила назад у Француску након годину дана.

Убрзо по повратку у Париз, њихов брак је запао у кризу и принц Михаило и принцеза Женевјèв су се развели 1949.године. Након повратка у Француску, Принц Михаил је нашао посао као комерцијалиста и повремени преводилац. Његове званичне активности као Принца Црне Горе су смањене готово на нулу.

Једино се може поменути један дуг пут у Сјеверној Америци, послије кога су штампани његови Мемоари у издању „Српске народне одбране“ у Канади. Њихово прво шампање остало је скоро непознато, тако да им није указана пажња коју они по свом значењу и садржају заслужују.

Поводом петнаест година од упокојења принца Михаила Петровића Његоша 2001.године, Митрополија Црногорско-приморске штампала је друго издање Мемоара, које поред израза поштовања према овом свијетлом изданку светородне лозе Петровић Његош, имало за циљ да ову веома значајну књигу учини доступном широј јавности у Црној Гори, и ван Црне Горе.
По одласку у пензију, принц Михаило је водио усамљенички и умјерен живот, али карактеран и без било какве компромитације, никад не користећи своје славно породично име да би ушао у друштвене кругове, или да би остварио финансијске контакте који су могли побољшати његову врло тешку ситуацију послије укидања цивилне листе од стране комунистичке Југославије, која му је као великом патриоти била призната за кратко вријеме и од њихове стране.

Радећи само кратак период у Француској, са пензијом која је била врло мала, у ствари једва довољна за преживљавање, постао је превише усамљен, несрећан и напуштен од свих изузимајући неколико пријатеља. Посљедњих шест година живота провео је у оскудици, чекајући овоземаљски крај, који је дошао 24. марта 1986. године.

Овај велики патриота сахрањен је на Српском гробљу близу Орлија, Вал де Марн (Орлy, Вал де Марне), у Француској 1. априла 1986. године. Око двије стотине људи присустовало је опијелу у Српској православној цркви у Паризу, на којем је бесједио је надлежни епископ за Западну Европу који је евоцирао успомене на живот принца Михаила.

Уз молитве свештеника за спасење душе, са њим је спуштен у привремену гробницу и грумен родне земље.
Приликом преноса и сахране земних остатака краља Николе и краљице Милене на Цетињу 1989. г. било је планирано да се заједно са њима пренесу на Цетиње и његови земни остаци, али према француским прописима због кратког протока времена од упокојења то је одложено за касније.

Том приликом на Дворском гробљу пред Цетињским манастиром направљена је гробница принца Михаила, поред гробница принцезе Вјере и принцезе Ксеније. Иако је Митрополија црногорско – приморски више пута покретала иницијативу да државна власт испуни писмено преузету обавезу то до данас није остварено.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: