Na današnji dan upokojio se vojvoda Živojin Mišić

Na današnji dan, 1921. godine upokojio se srpski vojvoda, Živojin Mišić, učesnik svih ratova Srbije od 1876. do 1918, jedan od najbriljantnijih vojskovođa Prvog svetskog rata.

U srpsko-turskim ratovima od 1876. do 1878. uspješno je komandovao bataljonom, zatim odredom, istakavši se izuzetnom hrabrošću.

Bataljonom je komandovao i u srpsko-turskom ratu 1885, a 1904. je penzionisan zbog sumnje da je neprijateljski raspoložen prema oficirima-zavjerenicima koji su 1903. ubili kralja Aleksandra Obrenovića.

U Prvom balkanskom ratu pokazao se kao sjajan strateg i jedan je od najzaslužnijih za pobjedu nad Turcima 1912. u Kumanovskoj bici. Na sopstvenu molbu, u Prvom svjetskom ratu je 15. novembra 1914, tokom Kolubarske bitke, postavljen za komandanta Prve armije koja je zapala u veoma tešku situaciju.

Povrativši joj poljuljani moral, uspeo je izuzetnim taktičkim potezima da zaposedne Suvoborski greben, a potom energičnim dejstvima potpuno razbije austrougarske trupe.

Kolubarska bitka, u kojoj je srpska vojska do nogu potukla austrougarske agresorske trupe, jedinstven je primer u istoriji ratova da se armija kojoj je predviđan brzi slom za kratko vreme reorganizuje, pređe u kontraofanzivu i neprijatelju nanese uništavajući poraz, zbog čega se i sada izučava na vojnim akademijama širom sveta.

Za briljantnu strategiju kojom je tada nadmudrio austrougarsku komandu unaprijeđen je u čin vojvode.

Vojvoda Živojin Mišić o Hrvatima

„Iz svega što sam čuo i video ja sam duboko zažalio što smo se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice… Svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš….. stvar je propala…..

To je najodvratnija fukara na svetu, koja se ne može zajaziti ničim što bi joj se ponudilo.

Ja sam sa tim načisto. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina i da se zemlja sva baci na privredno i ekonomsko podizanje, daleko od svih politickih uticaja. Ako to ne može, onda se otcepiti, dati im njihovu državu.
Granice će biti gde ih mi povučemo, a mi ćemo ih povuci ne onde gde naše ambicije izbijaju na površinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu; gde kaže jezik i običaji, tradicija i najzad gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će biti i pravo i Bogu drago.

A Italijani? Neka im je sa srećom. Neka se oni Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti… Ti su ljudi svi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi i u toliko meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi.

Ne zaboravite Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite siguran sam da ćete se ljuto kajati.”