На Газиместану
Видовдан на Газиместану
Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама…
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!
И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Милан Ракић :
„Дакле, избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе… Постројише нас. У пратњи штаба, појави се командант:
-Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се зове ово место?
У збијеном строју, лупкала је пушка о пушку, затезале се ремењаче.
-Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389 године, истог дана и истог сата, погинула су два цара!.. То је Газиместан на ком је Обилић…
Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрену строју. Диже сабљу и рече громко:
-„На Гази-Местану“, од Милана Ракића!
Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осјетих, но што видјех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта:
-Господине пуковниче, тај који је испевао ту песму, овде је с нама… Ено га позади, с бомбама… у одреду војводе Вука.
И одмах одјекну командатов глас:
-Добровољац Ракић, напред!
Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе… први и последњи пут тада.“
Милан Ракић је био први од ослободиоца који је ушао у Приштину.“