На Голом отоку убијан је човјек у човјеку

Голи оток је био логор основан само због једног циља, а то је ,,убити човјека у човјеку“, јер је човјек био сувишан у таквом режиму, представљао је опасност по одржање безличног једноумља.

Први затвореници, антикомунисти, демократе, стаљинисти и други дисиденти који су били искрцани на Голи оток, избацивани су на стијене и бацани у море у близини острва.

Када је стигла друга група заточеника речено им је да ће бити пуштени на слободу ако буду послушни и склони извршавању наређења, након чега су новајлије напале чланове прве групе и пред очима полиције која није интервенисала убили су два човјека. То је била прва назнака каснијег правила да затвореници буду чувари једни другима.

Касније, током наредних година убијене су на том злогласном мјесту на стотине људи, а потом су развожени и сахрањивани широм Југославије. Посмртни остаци неких од њих су остали на Голом отоку, а многи никада нису пронађени и идентификовани.

На Голи су људи превожени бродом из Бакра у који је стизао теретни воз ,,натоварен“ заробљеницима везаним у ланце. Композиција је састављана у Загребу гдје су људи довожени вагонима из цијеле Југославије. Воз је у Бакар стизао ноћу. Када би се зауставио, људима су скидани ланци и избацивали су их у мрак. Ту је већ чекала група људи који туку од вагона до брода, а требало је прећи петнаест метара. Људи су потом били убацивани у брод који их је превозио до острва. При убацивању у утробу брода, многи од њих су поломили руке, ноге и главу низ стрме степенице, а након што би их затворили и покренули брод неки су се у том метежу и угушили због недостатка ваздуха.

Сваки осуђеник, када би дошао на Голи оток припао би одређеној републичкој УДБА-и. Управник логора по правилу је био пуковник УДБА-е и он је имао своје официре који су ту радили.

Специфичност Голог отока у односу на нацистичке логоре је у томе што у њему није убијано првенствено тијело него душа, убијан је човјек у човјеку, па је то разлог зашто они који су преживјели тај логор никада нису о томе причали. Мртва душа не говори.

Стража је мотрила само да неко не побјегне, а све друго су одрађивали заробљеници. Ако би неко свога исљедника ословио са друже исљедниче добио би одговор: ,,нисам ти ја друг, ти си разбојник а ја не“. Сам долазак на Голи оток значио је изгубити име и постати напросто разбојник.

Рећи ,,ја нисам крив“ било је погубно јер је то значило да је УДБА ухапсила невиног човјека, а не кривца. Такав исказ би од стране надређених био тумачен као показивање незахвалности према УДБА-и што је окривљеном омогућила да окаје своје ,,гријехе“.

Једно од основних правила је било да се од робијаша направи шпијун. Од њих су се тражила имена. Питања су била: ,,Са ким си на слободи разговарао, шта ти је он рекао?“ Основни начин да се затвореник докаже, а то је морао чинити, био је да друге прокаже. Основна ствар је била донијети пријаву: ,,тај је рекао то и то“. Један човјек који није хтио рећи ничије име напокон је, након стравичне тортуре рекао име свог оца који је потом и сам доспио на Голи оток. Да је рекао име пријатеља, он му никад не би опростио, а отац хоће, образложио је. Узгред, упутно је сјетити се филма Балкански шпијун рађеног по истоименој драми, јер он добро показује шта остаје од човјека који је прошао кроз овако нешто.

Жеђ, глад, смрт, то је била свакодневица затвореника, али се о томе није смјело говорити, а ако би се неко усудио да о томе говори био би пријављен исљеднику.

Када би стигао брод са новим осуђеницима стари су их извлачили из утробе брода и пребијали. Оног трена када би рука ударила придошлицу у ономе ко удара умро би човјек, а то је било главно. Један доктор који је без икаквих средстава лијечио људе и сам је морао бити у батинашком строју када долазе нови. Он није могао тући, али је иза њега стајао исљедник и наређивао му да удара. Тај доктор који је спасио многе људе и сам је настрадао. Ко није могао убити човјека у себи, томе би морали убити тијело, јер човјек није смио да преживи тај затвор.

Затвореници нису смјели ништа именовати правим именом. Они нису смјели рећи ,,логор“, јер би одмах били претучени. Логор је нешто што се везује за Хитлера и Стаљина, а мјесто на ком су били затвореници на Голом звало се ,,Велика жица“.

Шума које сада има на острву дјело је затвореника који су је тад садили. Пошто младица није могла опстати на јаком сунцу, задатак затвореника био је да се надвије над њом и штити је од сунца током цијелог дана. Тако је садашња шума, заливена знојем затвореника и израсла у њиховој сјени, нека врста живог споменика убијеном човјеку.

На улазу у ,,Велику жицу“ требало је ставити натпис из деветог круга Дантеовог Пакла: ,,Напустите сваку наду ви који улазите овамо“, али писало је нешто друго: ,,Ми градимо Голи оток, Голи оток гради нас“.

Када кажњеник не би хтио рећи име надређенима, они би га предали собном старјешини који је, ако је овај истрајан у ћутању, наређивао да га премлате, а ако би и након тога ћутао, онда се проглашавао бојкот. Бојкотовани кажњеник је био најнижи сој на Голом отоку. Био је обиљежен једном везаном крпом и свако ко би га срео био је дужан да га удари.

Сем тога, бојкотованом је био одређен најтежи рад после којег га је чекао ,,Топли зец“, тј. ред заробљеника који су га тукли пред улазним вратима.

Када је 1951. године на голи оток дошао Јован Бијелић, активни припадник УДБА-е, он је написао извјештај за ЦК у Београду да је за седамнаест дана пет људи умрло, а узрок смрти је прелом базе лобање.

Када батине не помажу да се дозна неко име, пракса је била да се затвореник дави. Када је несретник потпуно физички и психички сломљен, најчешће би онда одао неко име, тј. направио би допуну записника у којем би оцинкарио неког од својих пријатеља или родбине, често и лажно само да се спаси мука.

У поменутом извјештају др Јована Бијелића пише да је пет затвореника извршило самоубиство, као и да су 42 затвореника умрла од изнемоглости. Једном приликом је један младић нестао и претражили су цијело острво али га нису нашли, потом су ангажовали рониоце који су га пронашли на дну мора, а у његовом загрљају је био камен. Он је убио себе али у њему је човјек још увијек био жив.

1951. године у посјету на Голи оток долази министар унутрашњих послова ФНРЈ Александар Ранковић, који када је видио затворенике, опсовао је рекавши: ,,шта начинише од наших људи“, као да је то учинио неко други а не његови службеници.

Према неким подацима кроз овај логор је прошло 16.400 људи, а о њиховој кривици најбоље говори податак да је генерал Јефто Шашић, иначе шеф КОС-а, изјавио како је мање од пет посто било заиста кривих.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: