На кошаркашком двору

Отворена је 1973, а нарочито у новијој историји, од деветесетих година прошлог вијека, када су се кошаркаши Партизана и Црвене Звезде полако преселили у њу, дворана „Пионир“, почела је преузимати титулу храма кошарке коју је праведно и поносно нослила Хала спортова, или како се још популарно зове Палата спортова на Новом Београду. Хала спортова је остала у сјећању по чувемим данима „БЕКОС“- а ( Београдске кошаркашке светковине ), својеврсном пандану данима БЕМУС-а ( Београдске музичке светковина ).

Пише: Стефан Грломан

80-их година кошарка је збиља била авангардни спорт и уз биоскопе, позоришта и концерте у Београду посјећивали су се и мечеви Партизана у Купу Шампиона. За Паркет Хале спортова се такође могло рећи – „даске које живот значе“, била је то позоришна сцена најбољих потезе под обручима на тлу Европе.

Од ратних 90-их „Пионир“ постаје поприште мегдана за титулу између Партизана и Црвене Звезде у „малој“ Југославији, беспоштедних „ратова“ на кош више, ријетка прилика гдје су наши свјетски чувени кошаркашки таленти могли да се прикажу пред лицем Европе и нађу себи ангажман и ухлебљење негдје вани.. Зашто ријетка прилика? Због незапамћених спортских санкција (?!) којима су нашим кошаркашима, и не само њима већ и свим спортистима забрањена надметања на међунродној сцени.

Након постепеног укидања санкција храм „Пионир“ дочекује организацију Београдаког трофеја, долазе најбољи клубови Европе, Партизан почиње своју нову Евролигашку причу, негдје се и Црвена Звезда умијеша одигра Евролигашку сезону или игра друго по значају такмичење у Европи.

Шта је то што „Пионир“ чини магичним, тереном којег је најтеже освојити? Стари, соц-реалистички начин на који је урађен, трибине које се под оштрим углом „руше“ у терен, близина навијача самом терену гдје су практично пред лицима супарничких играча? Да, да, да све то, али и нешто друго…! Е, управо то друго, „најписменија“ кошаркашка публика на свијету. Они који су кошарку учили са „кољена на кољено“, они који препознају ритам меча, тенденцију суђења, тренутак пада или уздизања клуба за који навијају… Највише од свега – заглушујућа бука пред којом не игра ниједан европски великан на свом терену… О томе могу да сањају. Сви, па и Реал Мадрид, деветоструки првак „старог континента“.

Једна нова страница историје антологијских кошаркашких сусрета у „Пиониру“ исписана је управо синоћ. Кошаркашка секција спортског друштва Реал Мадрид, актуелни првак Европе, краљевски клуб старији од другог светског рата изгубио се у атмосфери колективне кошаркашке екстазе… Да будемо прецизни, у историји дуела Црвене Звезде и Реала то се десило свега 4 пута, рачунајући и синоћ ( 3 пута у Београду и једном у Мадриду ). Партизан је славио над Реалом 2 пута у Београду ( то су побједе новијег датума – 2008 и 2011 ). А укупно су Звезда и Партизан играли више од 30 пута са „краљевићима“. Ово говори о томе колико су ријетке овакве радости, и колико је наш кошаркашки ген јак. Замислите само да Звезда или Партизан савладају фудбалског првака Европе данас? Немогуће. Зато је кошарка магична… У њој су још чуда могућа.

Како то изгледа када гостује Реал Мадрид у Београду, у „Пиониру“…? То је роман у 40 минута кошарке. То су падови и успони, епизоде које имају своје јунаке – протагонисте тренутка… Кошарка у Пиониру је луди ритам склада публике и играча, и свако искакање из тог ритма је драма у главима свих, јер сви су једна душа, сви су један талас, вјетар из једног смјера који једра покреће ка побједи… Такав амбијент ствара чуда, од талената прави кошаркаше ( синоћ су то били Гудурић, Ребић… ).

Скинута је круну Реалу… 7000 навијача, играчи и Звездин стручни штаб били су краљеви на кошаркашком двору „Пионир“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: