На крај друма расте шума

Пише: Иван Луковац

Када „предсједник свих грађана“ а нарочито ОКГ ДПС крене на шишање блокирају се неколике улице око фризерског салона. Три прстена његовог обезбеђења се активирају и будно мотре да му не фали длака с главе.

И никад два пут се не шиша на истом мјесту..

Да ли је то демонстрација силе, утјеривање страха у кости грађанима, или нека мистична демократска тековина у чију тајну не можемо проникнути, враг ће га знати.

Њега нико, никад није видио на улици како шета, никад, али никад, није примијећен да, рецимо у јавном превозу иде из тачке А у тачку Б.

Чак ни његови исписници, комшије из дјетињства и младости, не могу да се сјете да је боравио у парку било којим поводом.

Не може се, руку на срце рећи да је био неки ђак, штавише – дапаче, али с друге стране није упамћен ни по ваннаставним активностима.

Јавне површине су, паркови посебице, како нас учи младост, биле попришта првих пијанстава, додира, пољубаца, првог конзумирања забрањеног воћа.

Све то прво, ако га је било, а статистика вели да га је кад тад морало бити, у случају нашег предсједника мора да се збило знатно доцније и далеко од очију нечега што се зове генерацији увид. .

Измиче, дакле, свједочансту из прве руке.

Као што, се по тврђењу Вујице Лазовића, нико од студената који су похађали Економски факултет у Момишићима, у годинама кад и предсједник, не сјећа да је он јавно полагао испите. То је, вели Вујица, углавном обављано далеко од очију јавности, у дискретној атмосфери професорских кабинета, или напросто на неком другом мјесту.

Али је, треба бити поштен па рећи, до јавности доспјела коначна информација о његовој средњој оцјени на факултету, а она се у зависности од биографа који су се бавили том материјом, креће у распону од одличних 6,25 до блиставих 6, 35.

Утолико прије његова недавно прокламована идеја о одметању у шуму дјелује најблаже речено као чудна, ајмо рећи неочекивана.

Да ли је, прије него што је јавно изрекао о чему се ради урадио студију изводљивости? Као искусан политичар што ће рећи човјек који није склон ad hoc рјешењима он, слутим, мора да има разрађену стратегију у том смислу.

Шума је, уколико се ради о озбиљној шуми, па чак и шумарку, има своја правила која су, са становишта безбиједности битно другачији контекст од овог у коме већ више деценија егзистира наш предсједник.

Да ли то имплицира чињеницу да се укупна предсједникова администрација са све перјаницима и Мигом Стијеповићем има измјестити из предсједничке резиденције и дворишта у нерезидентну и неименовану и самим тим апстрактну шуму?

Не смијем ни да помислим с каквим големим проблемима ће се суочити предсједник одметник кад му дође термин за подашишавање?

Мора ли силазити у варош, што носи не мале безбједоносне ризике, или то може обавити у зеленилу у једној дискретнијој атмосфери?

Да ли то даље значи да са собом у шуми мора имати и персоналног фризера?

Добри познаваоци шуме, као такве, тврде да у шуми неупоредиво брже расту нокти, (коса наравно), па се морају укалкулисати и услуге маникира, педикира..

А то одузима вријеме , енергију науштрб основној, почетној, приоритетној активности, разлогу, наиме, због кога се Ђукановић хоће, (ако буде морао – додуше) , одметнути у шуму а то је, не смијемо ни једног тренутка сметнути с ума : ОДБРАНА ДРЖАВЕ.

Понављам : ОДБРАНА ДРЖАВЕ!!!

Он се, уколико жели, а ако је судити по резолунтном ставу изреченом на братској сарајевској тв face, несумњиво жели више од свега да ОДБРАНИ ДРЖАВУ, мора лишити многих погодности у којима ужива што ће рећи достигнутих стандарда.

А то са кресањем достигнутих стандарда је најнепријатнији дио. Јевреји су тај случај сублимирали клетвом : „Дабогда имао па немао“

Али има шума и својих компаративних предности.

„Ни ђаво није тако црн“ да се послужимо другом пословицом.

Негдје слутим да је уз ОДБРАНУ ДРЖАВЕ, као најзначајнији разлог властитог одметања, на уму имао и овај.

Тамо се, наиме, може несметано посветити на раду на себи. У духовном смислу, разумије се.

Све оно што је пропустио, током школовања, а тога је тако болно и неизрециво много, он може да проба да надокнади у шуми.

Добро, не баш све, јер је илузорно очекивати, да баш може толико постићи..

Ако је судити по наступу на тв face он је прецизно маркирао, наговијестио тачније речено, област свог духовног трагалаштва.

То је поезија Матије Бећковића и духовно – грађевинарски радови Митрополита Амфилохија.

Бећковића је искривљених уста, не скривајући нелагоду почетника, (за неупућене то је личило на гађење и презир) опсервирао кроз једну реченицу „Косово је најскупља српска реч“.

Тврдећи у неколика наврата да је то глупост која је неком чудном путањом и само њему знаном логиком резултирала страдањем и крвопролиће у екс Југославији.

Тај козер је, с обзиром, колико је неталентован и глуп, успио да направи огроман белај.

То је закључак нашег бритког и оштроумног тумача књижевности.

Нимало сличан, оном тексту који је прочитао приликом додјеле Његошеве награде 1998. на Цетињу.

Тада је потенцијални становник шуме, ондашњи предсједник Црне Горе, „козеру који прича и пише глупости“ додијелио Његошеву награду за књижевност. И прочитао успут, на глас (течно, додуше) један пригодан текст.

Који, све су прилике није писао.

Него су му га, како то бива с предсједницима ( који, осим што не читају ништа – још мање пишу) написали, откуцали, а потом подметнули.

Е због тога шума звучи као изванредна шанса.

Колосална, такорекућ.

Да се почне од почетка.

А почетак је, да прије него се упусти у авантуру читања Бећковићеве поезије напамет научи текст који је тај дан изговорио.

После ће му све бити лакше.

Ни разумијевање Свете Тројице код Григорија Паламе, му неће бити непремостив проблем, ако скапира Бећковића.

Храм свете Тројице на Цетињу, капела Карађорђевића на врху Ловћена, како у једном даху изговори потенцијални житељ шуме биће, после едукације поменутом материјом, логичан грађевинарски исход.

Али, полако..

То је процес. Не Кафкин, не нинбершки, него процес у смислу одвијања, догађајности, каузалности, како би рекли у Растоцима.

Ако те појмове помијеша, ако упадне погрешно разумијевање, онда нема те шуме која му може помоћи.

А онда и ОДБРАНА ДРЖАВЕ, тај свети ултимативни циљ, зебем, оде у тиринте.

П С

Прољеће је 2021. У зеленој, четинарској шуми понад Рожаја, традиционалном упоришту предсједникове државотворне мисли, на једном пању сједи први становник шуме. И удубљено нешто чита. . Паралелно с читањем једе бурек, сочан, топао, направљен вјештом руком локалног јатака.

Капљице масти (зејтина, наравно) капљу на хартију и праве троструки концетрични прстен. Недалеко од њега иза шумског бекстејџа борави шеф кабинета Миго. Кад год капне крупна грашка зејтина, Славољуб се сугестивно облизне. Види да му се шеф ознојио, да ли од сунца, да ли од немогућности да разумије штиво које од јутрос чита пети пут.

У питању је читанка за други разред гимназије у издању завода за уџбенике и наставна средства, Београд 1977.

А у читанци једна врашки неразумљива пјесма. И у њој стих :
„У шумама неким црним непознатим.

И дрво је рекло Немој“.

Како шуме могу бити црне? Добро непознате, али како црне? И како дрво може да прича и да каже : Немој.

Ово ми не мирише на добро.

Ово нијесмо учили у средњој економској.

Ух каква је ова гимназија, ватром изгорела!!

Гледа га Миго, би да му помогне, али како?!! И он под мишком држи неке књиге. Био је марљивији, имао више времена па је одмакао у градиву.

Одмакао од свог предсједника, пред којим још увијек има трему.

Сада је та трема стваралачка, топла, некако шумски непосредна.

Вади књигу од које се не одваја, у којој налази одговор на бројне недоумице.

Књизи недостају корице, а имала је некад тврди повез. Од претјеране употребе се прилично офуцала.

Узима је спасоносно и сугестивно шапатом чита текст на другој страни Научио га је напамет као оченаш. Текст је штампан ћирилилицом.

Аристотел

Метафизика

Књижница Геце Кона, Београд, 1932.

Метафизика, метафизика, бодрије, сад већ скоро на глас понавља екс министар просвјете, не престајући да се, по инерцији облизује. А очи му од радости сазнања бивају сузом влажне, све влажније..

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: