На позив Његоша: На данашњи дан 1834, Црну Гору први пут посјетио Вук Стефановић Караџић

На данашњи дан, 17. септембра 1834. године на Његошев позив, Црну Гору је први пут посјетио Вук Стефановић Караџић.

Боравећи у Црној Гори, Вук је прикупљао фолклорну, језичку, лексичку и историјску грађу. Кад је срочио и потписао свој тестамент Петар II Петровић Његош је, поред осталог, написао и ово: „Хвала ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио…” У сјећањима и записима Његошевих савременика, међутим, није остало превише сигурних и јасних података о његовом лику, стасу и облику. У свим описима доминирају тврдње да је „пустињак цетињски” био веома висок и изузетне љепоте, а у народу је до данас сачувано поређење за мушку љепоту: „Лијеп и стасит к`о владика Раде…” Томе су свакако у знатној мјери допринијели управо записи и описи Његошевих савременика, оних са којима се сријетао по европским метрополама или су му долазили у посјету на Цетиње. Тако је Вук Караџић, након првог сусрета са Његошем у Бечу у писму Лукијану Мушицком поред осталог написао и ово: „Нема му још пуни двадесет година а већи је и љепши него икакав гранатир у Бечу!”

Додао је уз то да је млади црногорски владика „можда највиши и најљепши човјек у Црној Гори…” „Тако ми онога, чисто се бијах уплашио” – записао је Јован Суботић, познати српски књижевник и политичар, доктор филозофије и права, који је тих дана у Бечу такође срио и упознао Његоша. „Толико висока човјека нијесам био до тога дана никад видио. А при том сви удови тијела у најљепшем размјеру, па глава и лице заиста аполонски… Нијесам му се могао доста надивити. А не само ја, него му се висини и љепоти дивио и сав Беч, а у Бечу се доиста виђа којеоткуд много лијепих људи у сваком погледу…” Његоша је те 1833. године у Бечу, у дому Вука Караџића, упознао и Имбре Игњатијевић–Ткалац, један од најпознатијих јужнословенских публициста онога времена, који је оставио писани траг и о том сусрету: „Свакако је био најљепши човјек којег сам у свом животу видио: дивовски стас са најсавршенијом складношћу удова, са класичним лијепим лицем, са озбиљним а ипак благим изразом…

Његошева ванредна мушка љепота привукла је највећу пажњу на двору у Петрограду, Бечу и Напуљу…” „Умјетник би изабрао управитеља Црне Горе као образац за слику Херкулову, а филозоф за путовођу у своме животу” – записао је руски инжињер Коваљевски, који је 1838. године боравио на Цетињу, а сер Хајнрих Лејард, истакнути енглески археолог и политичар (познат, иначе, по мржњи према Словенима), који је Црну Гору посјетио наредне, 1839. године и са Његошем играо билијар, каже да му је црногорски владика изгледао као највиши човек којег је икада видио и мисли да је био висок „седам и по стопа” (више од 228 сантиметара). Готово на свим познатим Његошевим портретима, а углавном су га сликали из лијевог полупрофила, јасно је и уочљиво наглашен један ожиљак који је имао изнад лијевог ока. Павле Ровински тврди да је та повреда настала у дјетињству кад је Његош пао са коња. Врхунац дивљења Његошу, његовој физичкој љепоти и духовној величини, представља, ипак оно што је о њему записао Љуба Ненадовић:

„И кад на овом свијету нестане бријегова и људи, мени се чини још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Владика…”

Митрополија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: