На Преображење рођен, на Преображење мучен и убијен – Како је Јанко постао симбол Косова

Пише: Лука Вукадиновић

Све дође и прође, тако и живот људски. Нечујно дође, нечујно прође.
Али остане запис, онај који смо писали од рођења па до кончине. Тај запис који оставимо после себе, остаје и некад ће људи причати о њему, листаће страницу по страницу, годину по годину.

Сви који буду прочитали, причаће, препричаваће своју импресију и сви ће тај запис другачије гледати, управо онако како су читали.

Ту ће у првом плану бити пријатељи, породица, рођаци.

Они ће и без много читања говорити углавном колико толико боље о запису од осталих а у остале сврставам, комшије, познанике, пролазнике и све остале који су кратко читали, не почетак и крај колико средину записа.

И ето, није се родио онај који иза себе није оставио неки запис, који ће касније некад људи тумачити и доживљавати на свој начин. Неће се наћи двојица од стотину који ће га исто прочитати и исто препричати.

Пошто смо сви различити, Богу хвала на томе, неће бити лако да се сложимо око суштине, увијек ће се наћи неки кривоклетник да нешто исправи или да нешто убаци, нешто што ниђе није записано а само он зна за ту анонимну, претежно грешку своје сујете.

Листајући по прашини сјећања, листамо свијежу хартију будућности.

Тако је било са Јанком, кога су људи звали Црнобрег.

Јанко Црнобрег је био човјек, омален растом са врло јаким плећима и веома снажним рукама. Кад би ходао дзадом, људи би мислили да му руке без проблема могу дохватити земљу. Жилав, издржљив човјек.

Имао је кућу недалеко од Дечана, довољно земље за лијеп живот, живу воду на имању, коње, нешто ситне стоке и скроман кров над главом.

Волио је Дечане, није био жењен, па му је често долазила помисао или да се жени или да се монаши, трећег пута за Јанка није било, а и Бог је тако оставио и то се Богу хвала до данас сачувало.

Субота вече је била његова, суботом је Јанко спремао најбољу преобуку и седлао најбољег коња за неђељу, кад би како је ваљда ред ишао на свету литургију код светог краља у Високе Дечане.

Волио је Јанко неђељу, волио је пут до манастира, волио је и тишину манастирску и љепоту монашког живота, одрицање од свијета и свега што је у свијету.

Тако су живјели монаси, браћа будућа његова.

Кад би се појавио на капији манастирској прекрстио би се три пута и наставио до улазних врата храма ђе би застао, поклонио се, прекрстио и ушао у храм Божији.
Увијек је стајао са десне стране, близу пјевнице, ђе су монаси тихим гласом Бога призивали.

Био је Јанко виђен човјек, никада није одвајао Бога из свог живота, шта год да је радио призивао је милог Риста, а једино је њега и имао.

Али живот овог мученика није био лак, био је толико тежак да га сигуран сам човјек са мање љубави не би издржао.

Тако је и Бог рекао, сваком је свој крст најтежи, различите тежине бремена зависе од тежине вјере човјека.

Јанков крст је био посебно тежак, тежак и неиздржив али вјера његова је била попут планине. Огромна.

Ово је прича о Јанку Црнобрегу човјеку који се записао у историју и мученички страдао за име онога коме је служио.

Кад се родио Јанко, као осмо дијете честите породице из округа Дечана пуцало се.

Пуцали су Албански терористи на Српска села, упадали ноћу, клали чељад, спаљивали куће, амбаре и усјеве.

Рођен на Преображење а била је неђеља.

Имао је четири брата и три сестре, он је био најмлађе дијете ове велике Српске породице.

Као дијете волио је да се скрива и бјежи од остале ђеце, као да је знао каква га судбина чека. Није био нарочито дружељубив, био је стидан дијечак али емотиван, волио је браћу и сестре а сви они су чували и вољели њега као најмлађег, као мезимца.

Толико о лијепом животу Јанковом.

Са десет година Јанку умире отац, стуб породице, онај који је носио бреме и чија ријеч се поштовала и преко чије ријечи нико није ишао. Умро је домаћин куће, а како то бива његово мијесто заузима најстарији син, у овом случају то је био Радован, Јанков први брат. После очеве смрти ништа није било исто, пошто је сиротиња и Богу тешка, због муке и тешког живота, због честе глади и голотиње.

Радован, син онај прави, онај који је закључио да је сад све на њему и да он мора да жртвује своју младост, своју срећу како би остали постали и остали добри људи, домаћини, очеви.

Радило се, сви су били на њиви осим Јанка и мајке Јелене. Три брата и једна сестра.

Било је јутро, љетње доба, ранило се зором како би се за лада копало и плијевило већ посађено. Браћа са сестром одоше да спремају годину.

Њива је била десет километара далеко од куће, ишли су пјешке пјевајући, сабили би муку дубоко у себи, корачали сигурно и тражили таман толико са колико би могли опстати до следеће године. Ни слутили нијесу да ће им та њива бити вјечна кућа а трава мирисна оштра, прекрити тијела у земљи њиховој а туђој.

Вече, са терасе гледа Јелена у даљину, плаче.

А и њен живот није био цвијећем прекривен, били су цвијећем прекривени гробови њене браће које је оплакала млада а рана још фрешка, док забораву не жели да их преда.

Ево младог Јанка који мајку чупа за сукњу и говори

– Мајка кад ће доћи браћа и сека, што их нема.

Јелена брише сузе и говори

– Доћи ће сине мајкин, само што нијесу, ето их стижу.

Стигли су у царство мученика, отишли су на њиву небеску са осталом пострадалом браћом.

Лош предосјећај туче Јелену, одлучи да крене, иде да види ђе су јој ђеца.

Трчи, па се умори, стане па поново трчи како би виђела очи њихове. Замишља да их гледа из шуме, замишља како разговарају крај ватре, приближава се њиви а њена ватра се полако гаси.

Стала је, гледала је своју ђецу, коју је родила, подигла и сахранила. Оно што је мајки најтеже да доживи и не дај Боже види она је виђела.

Пала је на кољена старица и гледала своје благо по њиви разбацано, гледала је тијела своје ђеце, гледала је непомична мајка сестру са браћом у последњем загрљају.

Стигла је да каже тек толико док им се и сама није придружила.

Рекла је:
– Шта ће мајка да вам каже и како ће црна даље да живи.

Крвник је пришао са леђа старици и испалио хитац у срце сломљено.

Јанко је остао.

Сам без икога, сам са славском иконом. Са светим Јованом и сјећањем да је некад био мезимац и најмлађи син, последњи мученик.

Ни одрастао није а постао је најстарији.

Постао је син без родитеља и брат без браће.

Постао је Јанко симбол Косова, симбол страдања и патње, бола и јецаја, смрти и живота на крвавој Српској земљи.

То му се све десило у раној младости. Одрастао је код сестре која се удала два села од њиховог и тамо је живио док није завршио школу. Са двадесет година пошао је дому оца свога. Дошао је у коровом затрпану авлију и откључао већ пусту кућу, хвалну и жедну живота и ватре. Прво је запалио огњиште, и ево дими из његове куће после дуго времена.

Срећан што је дошао да обнови сиротину, да обнови себе и своје најмилије.

Живио је сам, радио као најамник и држао стоку, био један од најбољих вјерника, један од оних што се никада не жале, од оних који трпе ударце живота а као заштитника Ристово име дозивају.

Помагао је Јанко свима, највише старим људима, а они би му за узврат даривали погачу и млијеко, тек колико су имали.

Кад би се у Дечане монаси припремали за зиму, први добровољац би био Јанко, брз, јак и жедан знања.

А монаси учени људи, од којих је Јанко учио о примјерима православља и подвижничког живота.

Са тридесет и три године одлучи Јанко да оде код игумана у Дечане и да га пита шта му је чињети, не зна да ли да се жели или да се монаши, иде код мудрог старца по савјет и духовну храну.

Припремајући се за неђељу и Преображење за рођендан свој, набрао је пуну корпу грожђа да носи у манастир јер тако су то стари оставили да се ваља и ред је да се освешта на Преображење Господње. Бирао је најбоље гроздове и полако их полагао у плетену, дубоку корпу.

Спремио свечану преобуку, грожђе потопио у хладну воду и једва чекао јутро.

То јутро Јанко никад није дочекао.

На Преображење рођен, на Преображење мучен и убијен у Тридесет и трећој Христовој години.

Убили су Шиптари и последњег из породице мученика. Убили су мученика, Јанка Црнобрега, монаха или породичног човјека…

Скупа је цијена Косова а много је већа наша потреба за земљом мученика.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: