На путу до Храма

Тек по изласку из зграде у којој живим схватио сам да су се тог тмурног недјељног јутра облаци над Будвом спустили исувише ниско, те да ваздух мирише на кишу. Процјењујем да ми је од Маина до цркве Свете Тројице у Старом граду потребно неких четрдесетак минута хода, па одлучујем да убрзам корак. Након пар минута хода примијећујем да на зидићу испред новоградње, у којој се група радника око нечега гласно препире на албанском језику, сједи дјевојка у раним двадесетим годинама и гледа у свој телефон. Шминка на њеном лицу је размазана и прилично је танко обучена за ово доба године, с обзиром да на себи има кратку хаљину и кожну јакну. Чим ме је угледала одмах ми је пришла и готово плачним гласом ми испричала како је цијелу ноћ била у проводу са друштвом и чинила неке ствари којима се не поноси. Каже ми да је много пута себи обећала да ће да промијени свој живот, али јој се не да да то обећање испуни. Говорим јој да ће све бити добро и да Господ стрпљиво чека на наше покајање, док јој дајем иконицу св. Петра Цетињског. Иконицу је цјеливала, ставивши је у своју, блатом умазану,  торбицу и замолила ме, кад стигнем у храм на литургију,да и њу поменем у својим молитвама.

Док ходам раскопаном и блатњавом Маинском улицом, срећем велики број људи и жена, који одлазе на службу у манастир Подмаине. Неки од њих ме поздрављају, а неки ћутке пролазе поред мене. На самом крају улице срећем групу раздраганих и гласних дванаестогодишњака, који са собом носе прибор за пецање.На себи имају дубоке гумене чизме и кабанице. По расту најмањи међу њима, носи повелику кесу у којој се налазе сокови, грицкалице и сендвичи. Кажу ми да први пут иду сами, без својих очева, на рибање, па ме моле да се помолим да бар нешто улове.Кажем им да нису одабрали баш лијеп дан за свој подухват , с обзиром да се спрема киша и да је море немирно. Одговарају ми да по овоме времену „риба најбоље ради“. Од њих сам се растао недалеко од аутобуске станице,гдје ми је и пришао младић у танкој јакни, испод које је вирила кошуља отворено плаве боје. Лице му је испијено, а испод тамних очију му се јасно оцртавају подочњаци и модрице.Док му се тресу руке, прича ми како два дана ништа није јео, па ми тражи десет еура за храну и карту до Подгорице. Све то ми говори, иако зна да је мени сасвим јасно да рукави његове кошуље и јакне прикривају иглама избодене вене. Рекох му да ,иако журим на литургију, имам довољно времена да пођем са њим до пекаре и купим му нешто да поједе. Такође сам вољан и да му купим аутобуску карту, али му паре нећу дати. Када је чуо моје ријечи,  одлучио је да се без објашњења и поздрава окрене и пође у правцу Словенске плаже.

Преко пута популарне зграде Перле, испред трафике, тешким напором стоји припити Рус. То је необично крупан човјек у педесетим годинама, који на себи носи капут, панталоне и црне гојзерице. О себи говори у трећем лицу једнине: „Сви кажу да Сергеј превише пије и занемарује своју породицу. Али они не знају да Серјожа може кад хоће да престане са пићем. Серјожа и пије зато што хоће, а не зато што мора“! Након тога ми је несигурним кораком пришао и тихим, готово умилним гласом рекао:“Серјожу само Господ разумије. Ни ти га,баћушка , не разумијеш, већ само Господ“. Убрзо се поред нас паркирао велики џип, из којег је изашла ниска, сувоњава женица необичне снаге, која је прилично лако,крупног и потешког,Сергеја угурала у ауто. Прије него што су кренули, успио је да кроз отворен прозор на вратима,са мјеста сувозача,провуче главу и каже: „Упамти,баћушка,само Господ Серјожу разумије. Само Господ“!

Неких пар тренутака прије него што сам ушао у храм Свете Тројице, почела је да пада киша, док су се морски таласи сударали са стијенама и камењем и прескакали древне зидине Старог града. Док је на проскомидији отац Слободан вадио честице, поменуо сам све људе које сам тог јутра срео:од уплакане дјевојке, преко дјечака рибара и младића наркоманског зависника, па све до Сергеја. Јер литургија посједује ту силу и снагу која нас све преображава и охрабрује да кренемо путем покајања.

Када сам, након завршетка службе, изашао из цркве, примијетио сам сунце које се пробијало кроз облаке тамне. На плочнику испред храма отискивала се дуга. Пред тим величанственим призором, море се умирило и повукло своје немирне таласе…