ИН4С

ИН4С портал

На путу за Дамаск

Емило

Емило Лабудовић

Пише: Емило Лабудовић

„Чудна ме понекад жеља хвата/да купим разгледницу и напишем/: добро је… поште раде… нема рата…/ и ништа више/“.

Ко зна ко је и када исписао овај стиховани графит на бочни зид поште у Булевару Станка Драгојевића (већ годинама одолијева зубу времена и другим „текстописцима“) али смисао и дубина његове једноставне поруке актуелнији су данас него икад прије. Мегаломанско потрошачко и хедонистичко друштво, вријеме у којем је све било могуће и дозвољено, вријеме када су сила и моћ однијели превагу над моралом, традицијом и темељним вриједностима, коначно се суочило са својим одразом у огледалу и – ужаснуло се. Баук страха и немоћи кружи планетом и не познаје (а још мање признаје) границе, националне дохотке, војне потенцијале, културолошка достигнућа….

Једна тек под електронским микроскопом видљива живуљка, накостријешена и бодљикава као јеж, постројила је и покорила земље и територије о којима су и највећи завојевачи могли само да сањају. Нижу се моћне Кина, Америка, Русија, недодирљива Европска унија… Прокишњава и на све стране цури чак и толико хваљени НАТО кишобран. Не помажу виле, скупа аута, златни „Ролекси“… Човјечанство, уљуљкано у сигурност савремене медицине, опет се суочило са масовним умирањима, масовним спаљивањем мртвих, претрпаним болницама и тијесним гробљима. Испоставља се да ништа није моћно а да не може да падне, и ништа није вјечно (осим, наравно, Мила и Црне Горе) а да не може да нестане.

Кад се тресне главом о зид и падне на кољена, потребно је извјесно вријеме да се дође себи и устане. Управо у таквом нокдауну се тренутно налази и човјечанство, појединачно и колективно, нокдауну у којем судија још одбројава и размишља да ли да прекине меч или га настави. Дакле, вријеме је за освјешћивање. И размипљање. Дубоко, студиозно и свеобухватно.

Прилика је и последњи час да се, и као појединци и као друштво, суочимо са самима собом и запитамо куда смо се то и којим путем запутили? Гдје и чему тежимо и шта је крајњи циљ? И гдје је на том путу човјек скренуо и изгубио себе? Гдје смо, у себичној трци за гомилом гомила непотребног и лажног сјаја изгубили ону свијећу која је гријала и освјетљавала душу и чинила је топлом и пространом?

Јесмо ли, стварајући технологију као слугу, створили господара којем као жртву свакодневно приносимо себе? Гдје смо изгубили Бога (он нас, на срећу, још није) и, натоварени бременом мржње, зависти, грабежљивости и самодовољности, клекнули пред „златно теле“ неолибералне аждаје која гута сопствени реп. И зашто смо, како то каже социолог Кристофер Лаш, пред лажном пријетњом од „побуне маса“ дозволили да нам животима и будућношћу управља „отуђена и корумпирана групица на врху друштвене пирамиде?

Какав ће бити крешчендо ове корона олује не зна нико. Предвиђања се крећу од оних апокалиптичних до оних „грип као и сваки други“. Али, јасно је да више ништа неће бити исто. Доживјело свој Армагедон  или не, човјечанство ће морати да избере: наставити да срља истим трагом према неком новом и извјесном суноврату, или окренути за Дамаск. Путем којим је прије два миленијума кренуо фарисеј и прогонитељ хришћана Савле и, спознавши Бога, постао Павле, светац који је преобратио и себе и трећину човјечанства. Далеко је до Дамаска, али што се прије крене прије ће се и стићи. „Потоња је ура“, рекао би Владика Раде!

     Прошлост је историја, будућност је мистерија, садашњост је дар! Зато се и зове „презент“. И, мада кажу да се „дару у зубе не гледа“, овај који нам је дат заслужује детаљну стоматолошку претрагу.  Да се што прије утврди гдје смо кварни и „шта је то труло у држави Данској“. Да би смо што прије кренули у Дамаск.

П. С. Добро је, поште раде и нема рата. Мало ли је?

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

5 thoughts on “На путу за Дамаск

  1. @ruza veljova
    Vjecna Crna Gora se ne pravi diktaturom.
    Plasimo se , zato sto vec u prvim koracima te vjecnosti ima previse pada a nema ko da nam ustajanju pomogne .
    A ima i previse montenegrinaca koji nam sledja uvek zadaju udarac . Tako ne moze vjecna Crna Gora ni da stoji a kamoli da hoda.

    39
    1
  2. dome las’o…znas dome i ti da milo nije vjecan….jos kam da pukne osam godina i ide u prirodnu penziju…ali dome sto se plasis od vjecne crne gore…zasto dome las’o…

    1
    47

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *