На стубу срама

Живимо у 21. веку
Сада је слобода мишљења наизглед дозвољена
Женска права,
Дечија права,
Права за носороге
И покрајне
Права?
Јадни параван путујућег позоришта глупости
Ни гласове нису прилагодили улогама,
Па чак им се и ноге виде
Крваве ноге које смрде на скорелу крв
Крв мог оца,
Твоје мајке,
Његовог старатеља,
Крв читаве једне нације,
Па чак и вере!
А ми их и даље опчињено гледамо и живахно им аплаудирамо
И та иста створења нам рекоше: “Слободни сте!”
А ми им поверовасмо
Поверовасмо да је сасвим у реду да је једини закон који влада
Заправо закон моћнијег,
Односно имућнијег
“Кради да не би био покраден
Ћути да ти не би било одговорено”
А ја желим тај одговор
Ми им поверовасмо да се Јасеновац заправо никад није ни догодио,
Оберучке прихватисмо оно што нам се сервира
Чак ни не помисливши да завиримо у шерпу из које нам се сипа
Јадна ли си, људска расо
Јадна ли си са свим твојим “поглаварима”
Јадне ли су све твоје касте понаособ које се намножише
Пита ли се ико од вас да ли права слобода уистину постоји?
Имамо ли чиме да се питамо или су нам и то украли?
Да ли се ико дрзнуо да се запита,
Да опсује нашминкане шарлатане,
Да лупи шаком о сто и да викне: “Нећу”?
Хеј, нацијо,
Ти се не буниш против вакцина,
Против ГМО хране,
Не боле те гладна дечија уста
Нацијо погана, тебе не пеку очи од гомиле новца тобож сакривног испод белог мантила
Слобода је мислити и то говорити
Побогу, пробудите се, људи!
Јесте ли ви људи?
Батргајте се!
Негодујте!
Те омче на вашим вратовима нису ништа јаче од вашег здравог разума
Све је ово само шаренило за очи,
Парада гадости и лажног сјаја
Жмурите и мислите!
И овом дефилеу ће доћи крај
Незнанче, осети слободу како ти мили кроз прсте
Зграби је!
Загрли је!
Обуци !
Осети је како пулсира када ходаш ка Грачаници
Она је твоја!
На твојој земљи!
У твојим дамарима уткана
Она је твој отисак
Слобода је када си окружен лавовима
А и даље, неуздрхтале вилице
Попут гордог јелена пасеш траву са своје земље
Ти монструми не знају ћуд ове ливаде
Нису осетили снагу ових оркана
Они мисле да ме урликом могу контролисати
Мисле да ће ме се отрести када ми навуку белу кошуљу
Али ја је прихватам
Ушијте ми је у кожу!
Маркирајте ме како бих подлегла руглу срама
Али нисте свесни да је она за мене похвала,
Орден
Не знате како би сте ми још напакостили па ме везујете за стуб срама
А немате појма да се одавде јаче чујем
Ја прихватам осуду пропеване гомиле
Бандо,
Џелати,
И Јевреје сте убијали
Али их никада нисте убили
А када мене будете убили моја птица из груди ће се преселити у неко друго срце
Мисао ми не можете украсти!
Власти,
Мрви ме,
Спаљуј ме,
Прави већу ломачу,
А ја ћу да ти се смејем у лице
И још разговетније да ти кажем да си ништа!
Везујте ме,
Али ја сам слободна!
Слобода, моје једино власништво
То ми нико никада не може узети!
Једино је могу предати сама,
Али то се никада неће десити!

(Аутор: Милена Петровић)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: