На вечни починак са сном о отаџбини

Капетан Миша Анастасијевић, Милован Глишић, Владислав Петковић Дис, Никола Тесла, Михајло Пупин, Милена Павловић Барили, Јован Дучић… сви су они умрли и били сахрањени далеко од родне земље. У спомен и другим значајним личностима из српске историје сличне судбине, новинарке „Вечерњих новости” Дијана Димитровска и Милена Марковић начиниле су фељтон, а београдска издавачка кућа „Дерета”, по идеји уредника Зорана Богнара, од овог фељтона објавила је књигу „Туђина, вечна судбина”.

„Од средњовековне до комунистичке Србије ницале су хумке широм света. Од Владислава Другог (син српског краља Драгутина), преко устаника за време Турака, чланова српских династија Карађорђевић и Обреновић, до комплетне југословенске владе у избеглиштву, генерала, официра, људи који су умрли сањајући своју домовину… Док је настајао овај рукопис враћени су у отаџбину посмртни остаци краља Петра Другог Карађорђевића и његове супруге Александре, његове мајке Марије, кнеза Павла, његове супруге Олге и сина Николе… Сада почивају тамо где је била њихова воља, на Опленцу, у Тополи. Док посмртне остатке свих оних који су оставили трага у историји Србије не вратимо у домовину, биће заједно – бар у овој књизи”, пишу ауторке у предговору овом издању „Дерете”.

Задужбинар и добротвор капетан Миша Анастасијевић, који је помагао и позориште, цркву, школу, преминуо је крајем 1885. године у својој кући у Букурешту. Ауторке књиге у тексту о Миши Анастасијевићу наглашавају да се његово балзамовано тело налази у земљотресом оштећеној задужбинској цркви у Клежанима, коју нема ко да обнови.

Отац српског реализма Милован Глишић у свом делу немилосрдно је шибао зеленаше, сеоске газде, варалице, чиновнике, „царску и божју власт“, приповедао о фантастичним-фолклорним збивањима, као и о првом српском вампиру Сави Савановићу. Преводио је са руског, француског и немачког, превео дела великог Гогоља, Толстоја, Балзака, Меримеа. Хроничари тог времена не памте да је иједан државник сахрањен на тако величанствен начин. Сахрањен је у Дубровнику. Када су месни парох и калуђер обавили опело, дуга поворка кренула је пут српског гробља на Бонинову. Напред, забележено је, ступала је српска месна музика, а за ковчегом Станка, сестра Глишићева, са пријатељима. Из Србије, венце су положили представници скоро свих институција: српска влада, Српско књижевно друштво, Српско краљевско народно позориште, Српска књижевна задруга, па Српска дубровачка омладина, дубровачки Срби радници…

Преко Албаније, преко Крфа, са српском војском као ратни извештач Владислав Петковић Дис као избеглица стигао је у Француску. Своју смрт предвидео је и чувеном збирком песама „Утопљене душе“, па и видовитим писмима… Његово тело извучено је из Јонског мора два дана пошто је немачка подморница погодила брод Илирију, а затим опет враћено у море.

Текст посвећен српском генију Николи Тесли ауторке су назвале „Господар муња”. Шта год данас да дотакнемо то је Тесла, његове генијалне изуме користимо као најобичније ствари, пишу Дијана Димитровска и Милена Марковић. „О Теслиним забавама причало се годинама. Једне вечери дочекао је госте тако што је кроз себе спровео триста хиљада волти струје! Из њега је затим избијао сјај од коронарног пражњења! Личио је на авет. Из прстију су му прштале муње. Затим би узимао у руке сијалицу, и она је светлела. Каква представа! И данас би то била магија.” Ова књига, поред осталог, подсећа нас на то да је велики Тесла умро на Божић 1943. године у свом апартману на тридесет трећем спрату хотела „Њујоркер”, да је сахрањен уз звуке песме „Тамо далеко” и да је урна с његовим пепелом стигла у Србију 1957. године.

„Михајло Пупин продао је све своје књиге и одело, купио бродску карту од Хамбурга до Њујорка за 12. март 1874. Пароброд је до Њујорка пловио четрнаест дана и тринаест ноћи…” После дугог пута и мукотрпног рада, стигао је до Колумбија универзитета, где је предавао математичку физику. Године 1891. радом о вишефазним генераторима потврдио је исправност Теслиних проналазака. Иако се са Теслом није добро слагао, помирио се са њим пред крај живота. Умро је 12. марта 1935. у Њујорку, на дан када је шездесет једну годину пре тога кренуо у Америку.

Сликарка тананог духа Милена Павловић Барили, после београдске Уметничке школе, свој живописни свет тражила је у Минхену, Паризу, Лондону, Риму, Њујорку. „Говорили су да је лепша и грациознија од својих слика.” Поред сликарства, ради илустрације за „Вог”, затим костиме и сценографију, сарађује са композитором Ђанкарлом Менотијем. Умрла је марта 1945. године, њена урна похрањена је на гробљу за странце Тестачо, у Риму, где почивају Шели и Китс.

„Кад мој прах, Творче, мирно пређе/ У грумен глине ужежене,/ Тад неће више бити међе,/ Између тебе и измеђ мене”, уклесане су речи на споменику Јована Дучића, песника и дипломате Краљевине Југославије. Педесет седам година почивао је на гробљу манастира Светог Саве у Либертивилу, код Чикага, а његови посмртни остаци, по његовој жељи израженој у тестаменту, враћени су у Требиње, али тек 2000. године. Пре вечног починка у родном крају, у београдској Саборној цркви Дучићу су пошту одале хиљаде Београђана, његово тело затим је кренуло пут Острога, и Никшића, до Требиња. Ово издање говори и о судбини Слободана Јовановића, Милеве Ајнштајн, Милана Стојадиновића, чак и Свете Петке, коју многи сматрају Српкињом, а чије мошти почивају у Румунији у граду Јашију.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: