На Видовдан изручен Слободан Милошевић: Одбрана српског Сократа у Хагу

Пише: Иван Милошевић

Прије 18 година на Видовдан власти тадашње Србије предале су Слободана Милошевића Хагу. Некадашњи предсједник СР Југославије и Србије хеликоптером је допремљен у Шевенинген, гдје је остао до смрти. Хтјели или не хтјели то да признају, Срби су испоручењем свога предсједника постали један од ријетких народа, ако не и једини, који су у туђи затвор послали свога предсједника. Србе ће Балкан и остали свијет по много чему да памте, али памтиће их и по томе.

Да ли је Слободан Милошевић требао да буде испоручен хашким тужитељима? Није требало бити нешто нарочито политички писмен па претпоставити да је његово изручење Хагу заправо било изрицање смртне пресуде прије суда и сви су већ и тог дана знали да се Милошевић жив неће враћати из хашких казамата. Ко је тај који и прије суђења изриче смртну пресуду човјеку против кога још није била ни састављена оптужница? Ко је тај који је преузео жезло божје правде, па и прије ове земаљске пресудио једном човјеку?

Нажалост, Срби су слањем Милошевића у Хаг преузели на своја плећа жестоки терет земаљске и оностране (не)правде, уплели се у вертикале сукоба онога и овога свијета и покушали да због овога свијета заслуже мјесто и у овом и у оном свијету. До тада су Срби, досљедни косовском завјету, бирали другачији пут, али Милошевић је постао изузетак, који као сваки изузетак, потврђује правило. Али, ипак, тај изузетак још увијек оптерећује Србе, њихово постојање на Балкану и (не)сналажење у новим међународним околностима.

Дакле, шта са Милошевићем? Да ли је са ове временске дистанце он могао више или мање, да ли је он био главна препрека уласку Срба у нову Европу и да ли је он био главни узрок што и данас на Србе, посебно наше комшије, гледају као на непожељне сараднике и свједоке? На ово питање није тешко одговорити. Након Милошевића Србија и Срби су се нашли пред већим искушењима и уцјенама него што је он био. Апсурдно звучи, али након Милошевића захтјеви за предајом и капитулацијом Срба постали су отворенији и суровији него што су били у његово вријеме. Иако су од Срба тражене највеће жртве, жртва Милошевића није ништа промијенила. Заправо су европски апетити након предаје Милошевића и његове смрти постали незајажљивији него што су били прије!

Какав је Милошевић био у Хагу? Бриљантан. Без адвоката, на перфектном енглеском језику, бранио је српске интересе и Србе од већ припремљене и тајно објављене пресуде да су они на Балкану криви за све, да су само они пуцали, а да други барут нијесу мирисали, да су само они правили злочине, док други пушке нијесу гледали, да су само они прогањали недужне, док су их други масовно примали на пуне пансионе.

Уживао сам гледајући Милошевићеву одбрану. Не због тога што сматрам да је он неки светац или неприкосновени вођа, национални херој и српски супермен, али сам му захвалан што је у Хагу рекао све оно што бих и ја рекао, а он је то боље рекао од мене. Признајем да ми је личио на Сократа и његову одбрану. Знао је да га на крају чека смртна казна, али га то није спријечило да брани своје „демоне“ и да их дефинише као оправдане захтјеве народа којем је припадао.

Шта да раде Срби са Милошевићем након Хага? Да ли да га закопају и више не помену или да га упишу у анале српске историје? Не знам, али знам да је вријеме и да се баш на овај дан покрене озбиљно преиспитивање улоге Слободана Милошевића у српској судбини. Да ли је био окорели комуниста, националиста или ни једно ни друго ни треће? Све то треба наново преиспитати, а до тада ваља да Срби укоре себе што су у једном времену кренули против себе и послали хеликоптером свог предсједника у Шевенинген. Видовдан је прилика да се подсјетимо и те српске обавезе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: