На врховима пристију

Ноћ је била од оних претпотопских. Небо се било отворило, киша, појачана вјетром, лила је као да се свети за све оне дане у којима је зима личила на рану јесен, кишобрани су били беспомоћни а ципеле, оне наводно непропусне, предавале су се већ након неколико корака. Човјек ни пса не би пустио напоље, али био је то позив који се не одбија. У организацији Амбасаде Републике Србије, у Црногорском народном позоришту давао се балет „Крцко Орашчић“.

Релативно познавајући овдашњу позоришну културу, нарочито када је о балету ријеч (при томе ни себе не изузимам), уз ужасне временске прилике, очекивао сам присуство шачице најупорнијих љубитеља и родбине чланова овдашње балетске групе „Принцеза Ксенија“ који су саучествовали са балетским ансамблом школе „Лујо Давичо“ из Београда у овом балетском комаду. Али, више него изненађен, једва сам се пробијао кроз препун фоаје ЦНП. Потом су балкони и велика сала позоришта били испуњени до последњег мјеста, као у ријетким приликама премијера великих позоришних комада и гостовања реномираних позоришта из окружења. Све у свему, ријетко виђен спектакл, достојан највећих позоришних светилишта.

Општем утиску придоносила је и величанствена сцена на којој се одвијала непрестана вртешка тијела, костима, боја и осмијеха. Разиграна и беспрекорно увјежбана дјеца различитог узраста, од оних која су тек овладала основним балетским изразом до оних који су већ одавали умијеће високих професконалаца, пуних сат и по држала су неподијељену пажњу публике која није штедјела дланове. И, врло занимљиво, осим неколико мајки и тетака, ни најупућенији познавалац није могао да утврди која су дјеца из Београда, а која из Подгорице. Универзални језик балетске игре брисао је све могуће границе, неспоразуме, и политичку патологију која се, као авет, наднијела над народом истог коријена историјским приликама раздвојеног у двије државе.

Љепоти доживљаја није могла да науди ни то што је сваки међучин и гашење рефлектора особље ЦНП користило да, на брзину, крпама почисти дио сцене на коју је са таванице непрестано сипила вода. Јер, Народно озбиљно прокишњава, као и много тога у кулури Црне Горе, а и не само у њој, па је постојала опасност да се неко од дјеце озбиљније повриједи.Јер, она сценом не ходају, она плешу, скачу, лете… на врховима прстију.

Крај представе испраћен је аплаузом који, по снази и дужини, ЦНП одавно није доживјело. А осмијех среће и задовољства који је блистао на лицима учесника док су се на рампи захвално клањали публици разведрио је ноћ која је и даље била ужасна и пасја. Слабо заштићен кишобраном на којег је вјетар кидисао са свих страна, ношен снагом тек доживљеног утиска, питао сам се шта се то догодило па су се чак и умјетници, тај посебан људски сој са ванвременским и ванпросторним погледима на свијет, погледима којима ни Универзум није граница, суновратили у политичко приземље и постали његови робови? Ако је, да би се одржао и приватизовао, црногорски државни брлог кидисао на вјековима најближег брата, пријатеља и савезника, зар су и умјетници, са и без наводника, морали да се срозају на петпарачки ниво и постану сјенке приучених шиљокурана који се играју политике на народној сцени Црне Горе? И којима је до умјетности и умјетника стало таман онолико колико се дају искористити у дневнополитичке сврхе. Да није тако, Црногорско Народно не би прокишњавало као старо сито.

Постоје безброј дефинција политике, било као науке, било као практичног дјеловања, али, сва она се, у крајњем, слажу у следећем: озбиљна политика, нарочито она спољна, води се рационално, опрезно, пипаво… на врховима прстију… и увијек са стратегијом узмака у случају погрешног потеза. А Црна Гора је тих погрешних потеза према Србији у последњих двије деценије начинила толико колико не би ни најљућем непријатељу. Уосталом, мада не формално, Црна Гора је, протјеривањем амбасадора, de facto прекинула дипломатске односе са Србијом и свела их на минимум. Стога је корак који је у правцу поновног оживљавања, ако не братских, како би требало, а оно макар нормалних, како је пожељно, односа између Црне Горе и Србије, учинила отправница послова српске амбасаде у Подгорици, госпођа Јелисавета Чолановић, поново пружена рука и позив на решавање неспоразума. Колико год се, са становишта укупних прилика, балетска представа чинила маргиналним догађајем, она је синоћ недвосмислено показала да се, ако се хоће – и може. Корак по корак, опрезно и на врховима прстију, јер политика, она успјешна и добронамјерна, је својеврстан балет између добра и зла на усковитланој међународној сцени. Синоћ је, хвала госпођи Чолановић, Крцко Орашчић насред Црне Горе побиједио злог Краља пацова, а здружена игра два ансамбла показала да се, у најмању руку, разумијемо. За почетак више него довољно! А даље, полако, упорно, осјетљиво…. на врховима прстију. До коначног аплауза.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: