Набеђене зналице ни чуле за Србе

Пише: Илија Петровић

Уопштено речено, интелектуалац или зналица (ово друго на родноравноправном антисрбском језику) јесте неко ко образовним нивоом и спознајном способношћу одскаче не само од “обичног” света, већ и у својој струци (чак и од огромне масе оних који су успели да се домогну неке високошколске дипломе, укључиво и оне за минџамент и икебану), а потпуно је свеједно да ли ту своју особину користи само за обављање сопствених професионалних обавеза или су те његове способности из разних разлога духовне природе (научних, философских, књижевних, националних…) изложеније јавном суду. Уколико је таква особа обдарена и мудрошћу и спремна да своје сазнајне моћи и стечено знање прилагоди тренутку и на пријемчив начин представи обичноме свету као народну вољу (макар то неко назвао и популизмом у ружном значењу – демагогијом), друштво ће јој признати ванредне способности, ауторитативност у струци и јавном деловању, а њено мишљење биће прихваћено као “право”, односно најмеродавније.

Ако се, пак, свима који поседују диплому неке од високих школа, укључиво и оне за минџамент и икебану, “призна” да су интелектуалци, на њих ће се, као посебну “паметну врсту”, користити и израз интелигенција.

Да ли је то похвално или не – тешко је одредити, зна ли се да Арчибалд Рајс (1875-1929), швајцарски кри­ми­на­лист, капетан србске војске, велики србски пријатељ, пре скоро сто година не пише уза­луд да “интелигенција” поникла из србског народа “скоро ни­шта није учинила за своју земљу” током Великог рата. Њен “пропа­ган­д­ни рад” био је тада сведен на писање и објављивање “неких досадних књига, и то бројних, лишених искрености, пошто њихови творци нису учествовали у оном натчовечанском подвигу који су хтели да величају пред савезницима и неутралним земља­ма, књига које су, уо­сталом, мало или нимало читали и они којима су биле намење­не… Једина јој је брига била да своје дра­го­цене чланове склони на сигурно… Одморна, забушавала током рата, ‘интелигенција’ је иск­о­ри­стила умор оних који су градили вели­чи­ну своје земље… Истинске вред­но­сти српских земаља… исти­сну­те су… Част је не­по­зната вредност на берзи ‘интелиген­ци­је’… Оно што она у згод­ној прилици хоће да подметне као родо­љуб­ље само је обична за­вист према другима. Многи припадници ‘интелигенције’ би хлад­но жртвовали слободу и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од користи”.

Прихвати ли се мишљење неких ововремених интелектуалаца да би ту оцену, као “застарелу”, ваљало сместити на “сметлиште историје”, неће сметати да се наведе “интелектуално” надметање универзитетског професора др Владимира Вулетића, ваљда социолога по памети, са Миломиром Марићем у емисији “Ћирилица” (14. фебруара 2022), кад је онај ПрофесорДоктор “објаснио” да патриотизам, у овом тренутку, представља обавезу “приклонити се јачем”, што је ОнајДруги притврдио “мишљу” да би то било “спасоносно”.

Скокнемо ли мало уназад, не можемо а да се не присетимо срамотног закона којим је нека тамо “интелигентна државна структура”, противно изворној србској духовности, присвојила себи право да сав срб­ски народ гурне у раку коју су пре скоро хиљаду година зва­нично почели да копају србски непријатељи са стране – чини се да је већ ископана – тако што ће истом том србском народу кварити, ружити, сило­ва­ти и отимати језик – ћириличко писмо већ му је антисрбском уставном одредбом одузето… Завршни ударац чини се некаквим злоћудним законом о наводној родној равноправности еПИКУРскога порекла, чије се бес­примерне будалаштине бра­не високим новчаним казнама, вишеструко већим од минималне месечне плате недовољне за преживљавање; све то по логици да, ако су те плате већ недовољне, онда њихове примаоце ваља биолошки “укинути” намет­нутим језичким отровом.

И не смемо заборавити да се ваљда само у Земљи Србији може десити да један ре­дов­ни професор Одељења за историју Филозофског факултета у Бе­о­граду, др Никола Самарџић по имену, лице које би, по претпоставци, требало да брине о очувању србске националне духовности, на “твитеру” “лајкује”, односно “високоучено” потврђује об­јаву извесног Жиггyб666 – са жигом звери – ис­писану на самој средини 2020. године:

“Србија је у глибу митоманије свињо­крадице и коњо­кра­дице Карађорђевића. Они су трудној жени одсекли сисе, изми­сли­ли Косовски бој, створили Спц, изми­слили светог саву и оста­ле глупости, направили ршум у Цг и Косову, Јасеновац је одговор на њихову владавину, нема већих злотвора… Ћириличној багри објас­ниш зашто им се мало мало дешава бомбардовање и уништење они те напуше да оправ­даваш то исто. Или су мозак и ћирилица у раскораку или они не контају латиницу”.

Да и не помињемо лажисрбску наводну академију наука чији је председник, професор од некога медицинског заната, изјавио 2015. године да је “у овом тре­нутку једина политичка мудрост на који начин са неким елементима достојанства напустити Косово” и предати га Арбанији. Но, какав председник, такви и “његови” чланови којима није пало на оно што се код нормалног света зове ум да свога јадног председника без одлагања смене.

Да не помињемо академика који је пре тридесетак година одбио да се бави Барањом, оном коју је комунистичка власт отела Србији и даровала Хрватској – јер није био вољан да свој “научнички дигнитет” крњи расправама за “дневно-политичке потребе”.

И да се не бавимо “важним” академиком који је “откачио” једну књигу значајну за тумачење србске прошлости и свога сарадника из неког академијског одбора, који је ту књигу ставио на увид србској јавности, са детињастим образложењем да не жели да поново учи историју.

Не вреди се подсећати ни многоструког академика који је скоро све своје ставове, констатације, закључке, претпост­ав­ке о безусловној зависности срб­ског језика од румунског и арбанашког, за­сно­вао на проценама, домишљањима, сумњама, нагађањима и слич­ни­м недоумицама, у форми којом је требало засе­ни­ти простоту: “материјал је употребљив само уколико се може показати, бар са знатном мером вероватноће”; “могући прав­ци миграционих струја”; “недостају сигурни докази који би потвр­ђи­вали”; “таква анализа искључује сваку вероватноћу да су се ствари баш тако догодиле”; “проблемски чворови које наша хипотеза не разрешава јед­но­ставно”; “кад би то био случај… наша би хипотеза била недвосмислено доказа­на”; “остаје отворена могућ­ност”; “има разлога и за претпоставку; “све ово није сигурно, али се не може ис­кључити”; “не може се искључити евентуал­ност”; “и сам географски положај ствара понеку недоумицу”; “и то се некако може “помирити с нашом хипотезом”; “ако прихватимо”; “у тој перспективи не изгледа не­природно”; “само у так­вом случају вероватно бисмо очекивали”; “не можемо искључити могућност”; “постав­љена хипотеза недовољна је да би се објаснило”; “наша машта лако мо­же помоћи да схватимо”; “није вероватно… уколико га је би­ло”; “међутим није сасвим извесно”; “и поред све уверљи­во­сти хипотезе… она се може прими­ти само са понеким допунама и оградама”; “ми имамо све разлоге да прет­поставимо”; “ово не искључује шансу”; “ако је тачно све ово што смо овде претпоставили”; и тако даље.

Узалудно је присећати се како је на навод једнога лингвисте пре непуних тридесет година у телевизијској еми­сији из београдског студија да се србска ћирилица мора довести у везу са винчанским писмом, већ на­ре­дне вечери, у теле­визијском дневнику исте те куће, извесни архе­олошки академик, или академички археолог прогласио све то “најо­бич­нијом бесмислицом”. Али, зато, свега три-четири дана ка­сни­је, београдска Поли­тика пренела је из Загреба вест којом се наговештава да ће хр­ватски “знанственици” померити хрватску старину за “пет тисућа година уназад”. Хр­ват­ска “знанствена” логика била је једно­став­на: пошто Срби одба­цују винчанску културу којој, вољом комунистичке “интелектуалштине”, припада и она из Вучедола (у границама сада­шње Хрватске), нема разлога да се та “ничија” култура не прогласи “хрватском”; по истој логи­ци по којој је, својевремено, један хрватски лингвист ре­као да, уколико би се Срби одрекли ћирилице, Хрвати би је без икаквог премишљања прихватили као своје писмо – макар је до тада називали “ђавољим изумом”.

Све док се у тако­званој србској науци буду одбацивала сва давна сазна­ња о србској старини, и даље ће се дешавати све оно са чим се србски народ већ подуго сукобљава и што, примера ради, у Земљи Србији, у Војводини Србској, у Србској Атини, порукама “Србе на врбе” ових дана исказује домаћи отпад познат као “Омладинска студентска акција”.

Кад је већ тако, онда разложним треба сматрати што Држава Србија (чије интересе заступају и “бране” погрешно и у много чему антисрбски научени политичари) србску прошлост упорно “фабрикује” по калупу кога се такозвани интелектуалци изникли из србскога рода не могу отрести већ подруг века.

Зато се и могло десити да “Службени гласник” из Београда, званична државна фирма, објави књигу под насловом “Енциклопедија српске дијаспоре : Срби у европским земљама”, која србску прошлост, по пасуљцу којег је “читао” кијевски историчар Е. В. Шишкин, а прежвакавао др Марко Лопушина, види тек “од јуче”.

Занемаримо ли беспослице (и бесмислице) др Марка Лопушине да су “прави људи Србије, Шумадинци и Моравци… да су… Шумадинци цели српски народ дизали два пута на устанак против Турака и протерали их са српских земаља у Балканским ратовима”, те да су “били јунаци Првог светског рата, као војска у свињским опанцима, која је савладала монархистичку германску армију”, из његове “Енциклопедије” може се преузети “знање” да су “прави преци Срба живели на украјинској земљи у раном средњем веку. И то у земљи Бојкији, која се налази на западу Украјине. У петом и шестом веку Стари Словени су потиснути од источних освајача, прво населили подручје између Одре и Лабе, затим Чешку, Моравску, велики део данашње Аустрије, Панонију и Балканско полуострво. Историчари на тим европским просторима препознају Србе Бојки, па Раци, Кавкаске Србе, Лужичке Србе и Србе на Балканском полуострву”.

Баш тако пише један представљач поменуте књиге документујући то “тврдњом” др Марка Лопушине да се “на простору данашње Србије и Балкана наш народ помиње 822. године. Када се точак историје окренуо, Срби су почели да се враћају у прастари завичај, на север Европе. Историчари бележе од Косовског боја 1389. године осам великих сеоба Срба. Највише је упамћена сеоба 60.000 Срба у Угарску, коју је водио патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић у лето 1690. године. Ова четврта сеоба је трајала четрдесетак дана, а Срби су населили Мађарску, Аустрију, Хрватску, Румунију, Словенију и дошли до Чешке. У Русију и Украјину формирали су два града-државе: Нову Сербију и Славјано-Сербију. Срби који су у овом таласу преплавили Европу ударили су темеље српске заједнице, која је у наредном периоду непрестано расла”.

Буди бог с нама!

Да ли се “точак историје окренуо”, па је са њега спало или се под њим дубоко у земљу сабило знање које француски славист Сипријан Робер (1807-1865) у својој књизи о Словенима из Тур­ске исказао речима да свет види “седиште словенске моћи само у Русији… Али, да­леко од тога, да може да буде искључено из оквира словенских области Подунавље – њихова осовина и средиште… Прве словенске масе заблистале су на ве­ли­кој реци… Те џиновске расе најжи­во­творнија артер­ија сло­вен­ског тела, Дунав само је, дакле, сло­вен­ска река”. Кад је то већ написао баш тако, он је србскоме народу дао назив по­четни народ мајка, а његовом језику, србском, назив је­зи­к-мајка. Преведено на нашки, то значи да је људска ци­ви­лизација изникла из крила србскога народа. Необо­рив доказ за такву тврдњу јесте чињеница да данас је­дино србски народ броји 7529. годину; сви остали народи много су млађи и настајали су на темељима и теко­ви­на­ма србске цивилизације;

Да ли су из Украјине или “прастарог завичаја са севера Европе”, или се, примера ради, Срби на Хелму (данас Балкану) од пре коју хиљаду година не препознају као Трибали (Србљи) и Трачани (Рашани, Раси);

Да ли се “на простору данашње Србије и Балкана наш народ помиње 822. године”, а шта ћемо са Винчом и винчанским писмом, Лепенским виром и стаништима шаторског типа на отвореном, Беловодама и индустријском прерадом метала;

Да ли “упамћена сеоба 60.000 Срба” или, можда приближно 40.000 породица углавном из Србије, што би, с обзиром на бројност тадашњих породица могло бити до 250.000 душа;

Да ли “упамћена сеоба… у Угарску” или су тада “Срби населили Мађарску, Аустрију, Хрватску, Румунију, Словенију и дошли до Чешке… и у овом таласу преплавили Европу”… са целих “60.000 Срба”.

Тако др Марко Лопушина, а као као нелеп (да не кажемо: ружан) при­мер недовољне заинтересованости “српских научника” за про­ш­лост (али и за будућност) сопственог народа, може послу­жити обележавање тристоте годишњице Велике сеобе под Арсе­нијем III Чарнојевићем (око 1640-1672-1706), која је уприличена тако да се највећи део тадашњих пролазника кроз Сремске Кар­ловце (или гостију на тој свечаности) вратио своме дому у увере­њу да су Срби у крајеве северно од Дунава и Саве приспели тек три века раније, 1690. године; многи од њих и данас ће се заклети у то што су тада научили.

Можда су и такве недоумице навеле “надлежне другове” да се 1997. године упусте у припремање једног амбициозно замишљеног међународног научног скупа о Србима у Панонији.

Али, кад је у Новом Са­ду, у организа­цији Покрајинског секретаријата за културу, образовање и науку, одржан консултативни састанак “еминентних стру­чњака” о наме­ра­ваном скупу, одазвала су се два академика, три универзитетска професора, два доктора од науке, један научни саветник и три “остала”. Нису дошли, “због раније пре­узе­тих обавеза или боле­сти”, седам академика и два универзитетска професора.

Академик Славко Гавриловић (1924-2008), по стру­ци историчар уверен да о србском боравку у северном Поду­нав­љу “ми располажемо сигурним подацима од 1523. године, а све остало су индиције”, један од сазивача овога скупа и, чини се, његов замишљени идеолог, сугерисао је да се тематика планираног скупа не сме зауставити само на историји “у најужем смислу те речи”, већ мора обухватити и “историју књижевности, историју уметности, историју музике, етнологију, а и неке друге гране умет­ности (напр. филм)”. У области трго­ви­не, економског и политичког развитка, он је Србе сместио тек у почетак 16. века, док демографска питања, као да се ради о спо­ред­ној ствари, оставља за 17. век, односно за промене настале такозваном Великом сеобом Срба под Арсенијем Чарнојевићем.

Нигде се, дакле, не помињу археоло­гија и лингвистика, иако, по логици ствари, без тих двеју наука нема ни старе историје.

Ако је одсуство бројних академика с овог састанка, без обзира на њихове “разлоге”, знак потпуног непознавања и непризна­вања србске прошлости у крајевима северно од Дунава и Саве, али и потврда да се том делу србског народа не придаје било какав значај у вези са судбином Свесрбства, побројане теме указују на сву трагику ововремене такозване историографије у Срба; историографије коју пишу и тумаче особе “окривљене” да представљају интелектуални врх у србском народу.

Од такве “интелектуалштине” много не одступа ни историчарска логика др Марка Лопушине који се, ван сваке сумње, потрудио да србском читатељству представи “открића” до сада мало коме позната, нарочито оно Шишкиново “украјинско знање”.

Но, није крив др Марко Лопушина, у то га је увела Држава Србија задужујући “Службени гласник”, своју службену институцију, да службено “објасни” србскоме народу да је нико и ништа, да је од јуче, да је као “Стари Словен” у петом и шестом веку “номадио” између Одре и Лабе, затим по Чешкој, Моравској, великом делу данашње Аустрије, Паноније и Балканског полуострва (које се тада није тако ни звало), да би се, “када се точак историје окренуо, “Срби почели да се враћају у прастари завичај, на север Европе”.

Врло интелектуално, заиста, али др Марку Лопушини не треба због тога замерити, он је дуго писао текстове о чијој садржини није размишљао и не проверавајући да ли је тачно оно што су му други испричали (нарочито када се радило о подацима “обавештајне” природе) – баш као што то чине интелектуални историчари из Србије чврсто се држећи шестог и седмог века (можда и петог, а ево, видимо, и деветог) “рођених” у средњој школи, а богами и у основној.

Без обзира на то што их такво “знање” изједначује са јадном интелигенцијом какву је, међу Србима, за време Великог рата упознао и после тога рата описао онај у трећем пасусу овога текста поменути др Арчибалд Рајс.

Не знам због чега се баш сада присетих извеснога поодавног међународног научног скупа на коме је неки наш оновремени партизански интелектуалац поднео некакво проблематично “научно” саопштење, а потом чуо питање једнога странца:

– Опростите, колега, на којој сте Ви теми докторирали?

– Ја сам докторирао у шуми!

Прочитајте ЈОШ:

Нобеловац Иво Андрић геноцидаш

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: