Нацрт Измјена и допуна Кривичног законика којим се проширује кривично дјело ометања правде усмјерен је против слободе изражавања

Пише: Никола Јовановић

Након бројних критика које су изнесене у јавности, као и коментара и сугестија које су достављене Министарству правде, дошло је до преформулисања члана 29 нацрта закона, на начин што је прецизирано биће кривичног дјела.

Главна замјерка у односу на првобитно рјешење односило се управо на непрецизност у дијелу шта се сматра бићем кривичног дјела, односно шта се сматра радњом извршења. Садашњи предлог, који ће бити стављен у Скупштинску процедуру на усвајање, предвиђа да ко злоупотријеби слободу изражавања на начин што јавно вријеђа или клевеће суд или државно тужилаштво и тиме озбиљно омета вођење поступка казниће се новчаном казном или затвором до 6 мјесеци. Предвиђено је и да се неће казнити за ово дјело ако је учињено у оквиру озбиљне критике у научном, књижевном или умјетничком изразу или вршења новинарског позива уз дужну новинарску пажњу, ако се из начина изражавања и других околности види да то није учињено у намјери омаловажавања или ако докаже истинитост свог тврђења или да је имао озбиљног разлога да вјерује у истинитост.

Без обзира што је предлагач, попустио у односу на критике у првобитном предлогу, мора се констатовати и да ово рјешење има низ недостатака које озбиљно угрожавају слободу изражавања и да постоји простор за злоупотребу кроз широко тумачење.

Остаје чињеница да због јавно изнесене критике, коју суд и тужилаштво могу доживјети као вријеђање или клевету, може да се покрене кривични поступак, а јасно је да се у највећој мјери, ова измјена односи на новинарску професију и да се овдје ради о значајном ограничавању новинарских слобода законодавном цензуром.

Чињеница да постоји могућност да они који искажу јавну критику, буду осуђени на казне затвора, је постављање клипова у точак демократије. То је огроман корак уназад у односу на декриминализовање клевете и увреде, као и става Комитета Уједињених нација за људска права да државе уговорнице треба да размотре декриминализацију клевете у свим случајевима, те да се кривично закондавство у том смислу примјењује само на најозбиљније случајеве, и да затворска казна никада не треба да представља одговарајуће рјешење .

Са правом можемо констатовати да се на овај начин поново криминализује клевета и увреда у Црној Гори. Они који су предложили овакво рјешење треба да знају да је оно у супротности са ставом ЕУ која је поздравила декриминализацију клевете у Црној Гори 2012, као важан искорак који омогућава новинарима да обављају свој посао без страха од кривичне одговорност. Уколико се ово рјешење усвоји у Парламенту, јасно је да ће то бити јасан сигнал у одустајању Црне Горе ка Европској унији

У ставу 2 нацрта предвиђа се да се неће казнити за ово дјело у вршењу новинарског позива уз дужну пажњу, ако није учињено у намјери омаловажавања или уколико се докаже истинитост тврђења, односно остављено је да суд, по слободној оцјени, одлучи да ли је у одређеном новинарском чланку, карикатури или чак новинарској констатацији, испоштовано правило дужне новинарске пажње. Нелогично је да у читавом поступку нису укључена новинарска удружења или саморегулаторно тијело новинарске професије, већ да то оцјењује судија. По предложеном, Суд нема никакву обавезу да затражи стручно мишљење да ли је у неком поступку било испоштовано то правило или није. Такође је проблематично конфликт интереса судске инстанце да буде страна у поступку, и да одлучује да ли је дошло по вријеђања или клевете суда кроз злоупотребу слободе изражавања.

Поставља се питање који ће се правни циљ постићи када овај предлог постане законска норма, па самим тим и можемо цијенити колико је предложено рјешење добро или лоше за само друштво.

Слобода изражавања једно је од основних људских права и има кључну улогу у остваривању демократије, сходно бројним међународним документима. Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода у члану 10 предвиђа да „свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу посједовања сопственог мишљења, примања и саопштавања инфомација и идеја без мијешања власти и без обзира на границе.“

Европски суд за људска права је у бројним случајевима потврдио значај слободе изражавања у изградњи демократског друштва, констатујући у случају “Хабдyсиде против Уједињеног Краљевства“ да „Слобода изражавања сачињава један од суштинских темеља демократског друштва, један од основних услова за његов напредак и развитак сваког човјека“. У случају Бергенс Тиденде и други против Норвешке истиче се да „иако штампа не смије прекорачити извјесне границе, нарочито када се ради о угледу и правима других и потреби да се спријечи објављивање повјерљивих инфомрација, њена је дужност да саопшти, на начин који је у складу са њеним обавезама и одговорностима, информације и идеје о свим питањима од јавног интереса. Поред тога, Суд је свјестан чињенице да се у новинарској слободи може прибјећи извјесном степену претјеривања, или чак провокацијама“.

Тачно је да право на слободу изражавања није апсолутно, и да може бити предмет низа ограничења, јер за собом повлачи дужности и одговорности, с тога је потребно проналажења одговарајуће равнотеже између права на слободу изражавања и његовог ограничавања. У демократском друштву омогућава се изношење не само информација или идеја које се повољно прихватају већ и на оне које вријеђају, шокирају или узнемиравају државу или било који сегмент становништва. То је оно што захтијева плурализам, толеранција и ширина духа, без којих нема демократског друштва.

Право на критику било ког појединци или институције, је грађанско право које треба да штити и афирмише свака власт и друштво. Критику треба доживљавати као корективни елемент у раду институција и појединаца који су на њиховом челу, а не као опструкцију у раду тих институција.Очигледно је да неки у Црној Гори нису, нити ће икада бити на нивоу развијене грађанске и демократске свијести како би разумјели суштину јавне критике на њихов рад и улогу коју слобода изражавања треба има у друштву.

Не треба заборавити да ми ипак живимо у систему у којем је нерасвијетљено убиство главног и одговорног уредника независног медија, у систему у којем су и даље нерасвијетљени бројни напади на новинаре и медијске куће, и у којем се брутално прогањају НВО активисти и политички неистомишљеници. Све то заједно указује на поражавајућу чињеницу да се јавна критика у овом систему не опрашта и да је интенција да се сузбије на сваки начин.

Судство и тужилаштво ће, уколико се усвоји предложени нацрт, добити статус недодирљивих институција, а чињеница је да јавност има огромне замјерке на њихов рад, посебно имајући у виду злоупотребу института споразума о признању кривице у случајевима Маровић. Најбољи начин да се суд и тужилаштво заштите од критике јавности није да кажњавају оне који износе критике у погледу њиховог рада, већ да конкретним резултатима, у сваком предмету, докажу да раде на основу Устава и закона, а у циљу правде и правичности.

Нама у Црној Гори није потребно сузбијање критике, јер је она пожељна и стимулативно утиче на квалитет рада институција и појединаца, већ нам је неопходно сузбијање свих облика криминала и корупције, а посебно организованог криминала и корупције на високом нивоу. Стога треба санкционисати криминал и корупцију а не критику као облик слободе изражавања.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: