Над Европом лебди мрачна сјенка пољских империјалних амбиција

Пише: Дмитриј Мињин

Иза многих политичких иницијатива Пољске да створи разне интеграције у Источној Европи, несумњиво стоји вјековна, и не баш успјешно скривена, чежња за давном, великом пољском државом.

Користећи прошлост као оруђе политике, доказујући постојање вјечне „пријетње са Истока“, долази се у искушење да се покуша успоставити „историјска правда“. Искушење је утолико веће, што је већа снага оних који се налазе у залеђини – НАТО и Европске уније, и што су распрострањенија „стручна мишљења“ о „неизбјежном колапсу“ Русије. Све ово има одјека у различитим дјеловима бившег Пољско-Литванског краљевства, првенствено у Вилњусу и Кијеву.

На примјер, постоји Међупарламентарна скупштина Литваније, Украјине и Пољске, чија је редовна сједница одржана од 12. до 13. новембра у Вилњусу. На отварању сједнице, шеф литванског парламента, Викторас Пранцкетис, говорио је о „активном партнерству“ које повезује три државе током вјекова. А, активности једног од три одбора за сарадњу која су радила током скупштине биле су у потпуности посвећене промовисању евроатлантских интеграција Украјине.

Читава ова сесија могла би бити запамћена, прије свега, по подршци кијевском режима и жигосању „махинација Кремља“. Према ријечима предсједника сената Пољске Станислава Карчевског, главна препрека интеграцији Пољске, Литваније и Украјине је Русија! Кажу да Москва изазива проблеме у односима Пољске и Украјине, повезане са историјским памћењем.

Можете замислити! Значи Кремљ стимулише процват нео-бандерске, русофобичне идеологије у Украјини а такође организује и маршеве бандероваца у украјинским градовима!

Карчевски је изјавио да Русија подстиче размирице, везано за пољску националну мањину у Литванији: „Питања националних мањина је тешко ријешити, али то није разлог да ми дозволимо некоме трећем да акцентује проблеме које нас могу довести у конфликт“, рекао је он.

Литванци су се морали претварати да вјерују у ову глупост, иако је добро познато да су се проблеми у овој области погоршали након што је Варшава усвојила програм подршке сународницима у иностранству за период 2015-2020, са посебним фокусом на Литванију.

Скупштина је позвала земље чланице ЕУ и земље чланице Г7 да пооштре санкције против Русије и, нарочито, захтијевале увођење мјера против руских морских лука у Азовском мору, због њихове повезаности са лукама на Криму.

Дух вјечног непријатељства према Русији, који је ових дана лебдио над Виљнусом, потврдио је и гост из Украјине, Андреј Парубиј: „Наш заједнички непријатељ“, изјавио је он, „не мијења се – он мијења само своје име: Царска Русија, Московска кнежевина, Совјетски савез, Руска Федерација“.

Ово је непријатељ који је, према Парубију, вјековима покушавао, а понекад успјешно, да уништи „нашу државност“. Од оваквих изјава, до захтјева да се успостави државност у оквиру некадашњег заједничког краљевста – само је један, малени корак. А онда би могли кренути и у нови крсташки поход на Исток, што би и приличило унијату Парубију.

Он је такође најавио да ће на Десету сједницу Међупарламентарне скупштине Литваније, Украјине и Пољске, која ће се одржати у јуну 2019. године у Кијеву, бити позване „све државе од Балтичког до Црног мора које се граниче са Русијом“. Апетити, очигледно, расту! А парада великих размјера добро би дошла Парубију, уочи избора који се одржавају сљедеће године.

Наравно, мегаломански пројекат обнове Литванско-Пољске уније може се сматрати фарсом, загријаном распламсалим националистичким маштаријама нових генерација. Проблем је, међутим, што овај геополитички пројекат, као и многи други, није осмишљен без знања „партнера“ са друге стране океана. Мањи играчи се надају подршци оних, који су навикли да виде корист у свему, што иде на штету њихових противника.

Предсједници парламената Пољске, Украјине и Литавније ће, нимало случајно, током сљедеће године посјетити Бијелу кућу. Изјавили су и да ће замолити колеге из Летоније и Естоније да им се придруже. У то да ће од Вашингтона добити подршку за све што буду предложили – не треба ни сумњати.

Важно је упознати се са запажањима предсједника приватне информативне и обавјештајне компаније Стратфор, Џорџа Фридмана, изнесеним у његовој књизи „Наредних сто година“, објављеној и у Русији. Фридмана треба схватити као интелектуалног провокатора међународних размјера, али је лако видјети да се многе његове мисли појављују у званичним документима америчког Националног обавештајног вијећа, а многе су покренуте као пробни балони за далекосежне циљеве.

У књизи „Наредних сто година“, Фридман тврди да ће, у годинама које долазе, Пољска „усисати“ све бивше совјетске републике које су се окренуле од Русије према Западу, те да ће се тако створити нова, моћна држава (површине веће од милион квадратних километара, са 100 милиона људи), која ће бити главни ослонац Сједињених Држава на Старом континенту.

Иако све ово спада у домен научне фантастике, немогуће је не констатовати утицај оваквих теза на свијест националиста, који „ничу као печурке“ у различитим дјеловима бившег СССР-а. Подстакнути непријатељством према „источном сусједу“, националисти разних боја могли би покушати да реализују ове пројекте не само зарад сопственог, већ првенствено америчког интереса. Ипак, сасвим извјесно, цијену за такве покушаје платиће сами.

Извор: Фондск

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: