Надам се да ћемо се срести на служби. Сви!

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Времена празника и постова као да неумитно активирају неку потребу за полемиком међу нашим свијетом: тако ни овај Велики пост није прошао без њих, а како нам се приближава Васкрс, као да се умјесто у свештеном богослужењу, осјећању и промишљању смиримо, почесто се управо развије та потреба да намећемо и исправљамо друге. А то је често не само контрапродуктивно већ и немогуће.
За оволико свештеничке службе и живота научио сам да се људи, у Цркви и изван ње, разликују у својим доживљајима, регистрима живота. У једном темељном приступу животу. Иако помало ти различитих темељни доживљаји живота постоје у свакоме од нас, они су код појединих људи готово једини начин на који доживљавају Бога, човјека, свијет.
Имате, рецимо, тип човјека-војника. За њега је живот низ уређених правила и одступања од тих правила. Када дође у Цркву, војник жели да му се каже шта и како треба да ради – он жели да испоштује „правило“ и у том поштовању правила он види смисао и Цркве и свог живота у њој.

Овако су Цркву доживљавали у највећем броју наши преци – дјелимично због историјских околности, које нису погодовале великом просвећивању људи, дјелимично јер су људи кроз вијекове опстајали управо досљедношћу себи (то се и зове „идентитет“ – „истовјетност“, „једнакост“ себи и онима прије и послије себе).

Данас је овај приступ Цркви често презрен – заиста: он је увијек на корак од пуког формализма, од магијског испуњавања норме и форме, против чега се Христос борио својим Животом и Проповјеђу. Али „војник“, ако је истински војник, пожељан је у Цркви. Не само зато што живот заиста тражи да своја хтјења и воље потчинимо искуству оних прије нас („канонима“, правилима, освештаним обредима) већ и зато што војник, ако је војник, познаје част. Ако је ка себи попустљив – војник је лицемјер. Ако тражи од других оно што сам не може испунити.

Али упознао сам праве „официре“ у Цркви – људе строге и захтјевне ка себи и другима на вјечитој духовној стражи. Ако свој „војнички“ однос према животу употпуне врлинама – сигурно им је и он на спасење. Али ако војнику „правило“ и „обред“ постану „Бог“, он ће се читавог живота саблажњавати и никад неће доћи до спасења – обичаји, а донекле и ритуали се мијењају од мјеста од мјеста и развијали су се кроз историју. Ако „војник“ не може да схвати и ту страну Цркве, проживјеће у демонској злости и роптању. А то није за правог војника Христовог.
Сасвим другачији од „војника“ су људи јаких осјећања. Људи који воле. Цијелим бићем се потресу у Цркви. Људи који осјећају свијет, човјека, Бога. Чини се да су овакви људи рођени за Цркву – нису ли све велике врлине заправо осјећања? Нису, међутим. Човјек осјећања у стању је да воли, али и да убије док воли. Јер наша осјећања имају и своју тамну страну. Зато и јесте речено да је Бог – Љубав, а не да је љубав – Бог. Разлика између тога двога јесте разлика између Дечана и Вудстока. Данас се нарочито чини да је „религија срца“ увијек између два екстрема – или наркотичка безосјетљивост, или осјетљивост као замјена за живот. Или смјена једног и другог. Човјек осјећања заиста може да буде најбољи човјек Христа. Али само ако постане свјестан да и осјећања захтијевају прочишћење. Да Црква није само лахорасто „могу како хоћу“ него да смо у Њој понешто и дужни да учинимо.
Понеко Цркву жели да „разумије“. Такви људи размишљају и истражују: интелектуално су привучени и траже да знају смисао и историју свега. Ни то није проблем по себи – наше богослужење је „словесна служба“ (грчки „λογική λατρεία“, од „логос“ што значи и Смисао, Разлог, Ријеч). Дакле – Црква је одувијек могла да задовољи и човјекову знатижељу. Под условом да му она није по себи „Бог“. Ако јесте – ако је Ум = Бог, онда ће човјек ићи за собом и никад неће наћи дубине Битија Бога, па чак ни свијета ни себе самога.
Дакле, сваки од ових приступа има своје добре и лоше стране. Али проблем није само у томе. Проблем је у томе што људи воле само оно што је њима блиско. Војник улази у Цркву и одмах презире оне сентименталне и рационалне: „Види ових овдје што падају у транс и нешто филозофирају! Шта ту има да се осјећа и прича. Наређење – извршење и у Цркви. И здраво!“ Осјетљиви човјек осврће се око себе са помиљшу „Ах! како је много грубих нарави у Цркви који не осјећају као ја Божије Присуство. И ови обредопоклоници и ови хладни рационалисти – како не могу да осјете шта је Црква!“ Човјек разума се подсмијеваа у себи: „Ха! Ха! како су смијешни ови што не знају ништа и ови што плачу по ћошковима! Читајте и схватите нешто, луде!“
И одмах знаш да ту престаје Тијело Христово, Дом Очев, Црква Духа Светога. Тамо гдје је Она – ту су сабрани у сваком човјеку његова љубав у обреду и правилу, знатижеља у љубави и заједници, досљедност и врлина. Нема презира. Свако од нас је војник који воли, исправља себе, мисли и кроз мисао воли. Не једно од тога и не једно насупрот другог или трећег. Већ све то, у Христу.
Надам се да ћемо се срести на служби. Сви. И они који ће против овога текста рећи да није по правилима, да нису ништа осјетили читајући га и да им се чини плитким.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: