Надарени ученик Никола Тесла

Пише: Војислав Гледић

Тесла је био веома добар ученик, при чему је највећи дио знања стицао на часовима, пажљиво слушајући учитеља а касније и наставнике. Имао је изванредно памћење, посебно визуелно, тако да је могао дословно да понови (репродукује) велики број страница из било које књиге. Довољно је било да само једном види неки објекат, страницу из књиге, одређену слику или илустрацију, па да је касније веома коректно репродукује. Таква урођена способност му је изузетно користила за његов каснији изумитељски рад којим се бавио и посветио му читав живот.

Поред физике и њене практичне, кабинетске наставе у Нижој гимназији у Госпићу, Тесла је заволио и друге предмете, посебно математику. ,,Исто тако, страсно сам волио математику и често сам од професора добијао похвале за брзо рачунање.

А ту брзину приписујем одговарајућој лакоћи да визуелно замишљам бројке и рачунске радње, али не на уобичајен интуитивни начин, већ као и у стварном животу. До извјесног степена сложености било ми је савршено свеједно да ли сам их написао на табли или сам их замислио у машти.“

Међутим, током читавог школовања, још од првог сусрета са слободним цртањем, овај школски предмет му је био тежак и са њиме увијек је имао проблема. ,, Али, слободно цртање коме је било посвећено доста часова било ми је досадно и тешко сам га подносио. Било је то прилично необично, јер се већина чланова моје породице истицала у цртању. Можда је моја одбојност једноставно долазила од склоности да слободно размишљам. Да није било неколико изузетно глупих дјечака, који заиста нису знали ништа да раде, моје оцјене из тог предмета би биле најгоре. Пошто је према тада важећем образовном програму цртање било обавезно, била је то озбиљна потешкоћа. Овај недостатак је пријетио да угрози цијелу моју каријеру и мој отац је имао озбиљне тешкоће да ме прогура из разреда у разред.“

Из овог Теслиног сећања се види да је он веома тешко излазио са слободним цртањем, да му је оно угрожавало и само прелажења из нижих у више разреде јер је било дио обавезног школског система. Ову тешкоћу је успјевао некако да превазиђе, али не својим трудом, залагањем и усавршавањем, својим искреним настојањем да савлада вјештину цртања, већ непосредним ангажовањем његовог оца. Као угледан свештеник и човјек поштован у цијелом том крају, могао је да интервенише код предметог наставника. У противном, негативна оцјена из било ког предмета, још ако се предвиђени програм не савлада и за евентуални поправни испит, заиста је пријетила да угрози читаву будућност неком ученику.

То се управо најбоље види на овом Теслином примјеру, али је то, на срећу, превазиђено правовременом и дјелотворном интервенцијом његовог разборитог родитеља.

Дјечакова изразита интелигенција, изванредна бистрина и надареност за математику и брзо рачунање, било је још више подстицано и усавршавано од стране Милутина. Отац га је од најраније младости учио разним вјештинама које су се показале као изванредно корисне у животу. Отац је желио да његов син јединац настави очевим стопама, да буде свештеник, што је било једно од ријетких занимања од кога се могло лагодније живјети у њиховом пасивном завичају, у Војној Крајини.

Отац је сину давао разне подуке, настојао да му пружи разноврсно знање, да му оснажи вољу, појача карактер, да му побољша и појача памћење и научи га неким практичним мнемотехничким поступцима, као и да му изоштри рационални и логички начин размишљаја и закључивања. Тако је Тесла, поред осталог, пролазио и кроз специфичан и необичан течај обуке која му је касније много користила:

,,Мада мајци морам да захвалим за сав изумитељски дар који посједујем, и вјежбе које ми је отац задавао мора да су биле од изузетне користи. Оне су се састојале од свакојаких задатака. Задавао ми је, на примјер, да погађам туђе мисли, да откривам недостатке неког облика или израза, да понављам дугачке реченице или да рачунам напамет. Несумњиво је да су те свакодневне лекције, чија је сврха била јачање меморије и расуђивања, а нарочито критичког мишљења, биле веома корисне.“

Како се све детаљније и боље упознавао са основним правилима и законима физике, а уз то и упозавајући могућности примјене ове природне науке, Тесла је све више увиђео колико је значајна ова област људског знања. Још као дјечак, као ученик ниже реалке, интуитивно је увиђао многе ствари које нису били способни да схвате чак и многи одрасли људи. Када би видио неки уређај или специфичну направу, Тесла би одмах то повезао са оним (у почетку, разумије се) доста оскудним знањем што је стекао и добро запамтио на часовима физике. Знао је одраније за делотворну снагу воде сјећајући се раних воденица које је правио на потоку Ваганцу. Добро је увиђао механичку снагу вјетра који би нагло изазивао разне негативне посљедице када би се његова брзина изненада повећала за вријеме разних временских непогода.

Из тог Теслиног периода остало је сачувано и једно саопштење из пера књижевника Буде Будисављевћа који је јш 1898. године, дакле када је Тесла био у пуном стваралачком и проналазачком замаху, написао биографију овог великог ствараоца. Вриједно је овдје пренијети један карактристичан одломак из те књиге који баца више свјетлости на неке Теслине карактерстике које су га одликовале још у младалачком добу.

,,Тесла се код куће никад није припремао из школских лекција, него као дјетету милије му је било с вршњацима се играти, купати се, хватати тице, градити им кавезе, пењати се по гајевима за птичјим гњездима итд. А кад је поодрастао ићи у лов, уметати се камена с рамена, куглати се… Другови су га необично вољели јер је и он био необичан и необично привржен својим друговима. Нико пред њим није смио рећи ружне ријечи за којега његовога друга. Своје ђачке стварчице, а касније богме и комаде одијела, давао би уз дозволу оца или матере, ком свом одабраном другу. Од раног дјетињства никада није лагао па макар му истина и батине донијела. Кад не би био у игри и кад не би читао, он би дељкао и градио што својим шуваком (левом руком: Тесла је, наиме, био љеворук – прим. В.Г.), а без занимања никад није могао бити… Необична племенита срца је био од раног дјетињства.“

Будисављевић посебно истиче Теслину љубав према читању, према литератури. То је била једна од његових најзначајнијих страсти која га је пратила читавог живота, посебно током његових година младости. Управо је тада, док је још био ученик у Госпићу, Тесла веома много читао, данима и ноћима. Користио је веома богату очеву библиотеку у којој су се могла наћи разна дјела, не само из лијепе књижевноси (белетристике), већ из многих других области.

Књиге су, иначе, биле шампане на разним језицима, посебно на њемачком и француском, али и на италијанском, што показује ширину обазовања и познавања свјетских језика његовог оца свештеника Српске превославне цркве Милутина. Било је ту дјела и из друштвених наука, књига које су се бавиле актуелним животним питањима, што је необично много интересвало мудрог свештеника. Тесла је просто гутао прочитане књиге, посебне из књижвности, као и дјела популарног профила из природних наука.

Поред очеве књижнице, он је позамљивао и књиге из школске и тадашњих јавних библиотека. Његова страст за читањем, која се почела испољаватиу веома рано, постајала је све интензивнија, узимала је све више маха тако да је озбиљно запријетила оштећењу вида, нарочито стога што је Тесла имао обичај да чита током читаве ноћи под блиједом, шкиљавом и недовољном свјетлошћу лојаних свјиећа. Он је, иначе, те свијеће сам правио и тако успијевао да и ноћ претвара у предмет свога уживања науштрб све виднијих здравствених посљедица које су почеле да се испољавају. Стога су му родитељи, посебно отац, строго забранили такву праксу.
,,Књиге сам волио највише.

Мој отац је имао велику библиотеку и кад год сам могао, покушавао сам да задовољим своју страст за читањем. Отац ми то није дозвољавао и побеснио би када би ме ухватио на дјелу. Када би примијетио да потајно читам, скривао би од мене свијеће. Није желио да кварим очи. Али ја сам добављао лој, правио фитиље, изливао танке штапове лојаница, и сваке ноћи док су остали спавали, пошто бих запушио све кључаонице и пукотине, читао бих све до зоре када је мајка већ започињала свој мукотрпни дневни посао. Једном приликом сам наишао на роман под насловом ”Абафи” (Абин син), српски превод познатог мађарског писца Јожике (Josika). Ово дјело је некако пробудило моју слабу вољу и почео сам да вјежбам самосавлађивање. У почетку се моја ријешеност топила као априлски снијег, али сам убрзо савладао своју слабост и осејтио задовољство као никад до тада да радим оно што хоћу.

Временом је та напорна духовна вјежба постала моја друга природа. У почетку сам морао да потискујем своје жеље, међутим, постепено су жеља и воља постајале једно. Неколико година послије оваквог овладавања умним, моралним и физичким способностима, потпуно сам загосподарио собом, тако да сам се поигравао страстима које би уништиле и неке много снажније људе.“

Навешћемо још један карактеристичан детаљ из тог периода о којем сам Тесла пише на сљедећи начин: ,,Једнога дана градски већници су пролазили улицом у којој сам се играо са осталим дјечацима. Најстарији међу уваженом господом, богати грађанин, зауставио се да би дао сваком од нас сребрењак. Прилазећи мени, нагло се зауставио и рекао: ,Погледај ме у очи.’

Погледи су нам се сусрели, док сам пружао руку да примим драгоцјени новчић, он је на моје запрепашћење рекао: ,Не, нема више, ти не можеш ништа да добијеш, од мене исувише си паметан.’ Људи су имали обичај да причају смијешне приче о мени.“

На крају трећег разреда ниже Реалне гимназије, коју је завршио 1870. године, Тесла се тешко разболио. Болест је била веома озбиљна, а услови лијечења у то вријеме су били доста неповољни. Било је питање да ли ће овај дјечак уопште преживјети тешку кризу која га је озбиљно захватила и угрозила. Љекари су дигли руке од њега, након што су предузели све познате методе тадашње медицине; али су родитељи, посебно његова мајка, даноноћно бдјели над младим болесником настојаћи да му помогну и олакшају болове и тегобе. Отац му је тада коначно дозволио да може читати до миле воље, што је Тесла, колико му је то болест омогућавала, веома много користио.

Читао је, дакле, Тесла све књиге које би му дошле до руку, удубљујући се у њихов садржај и често и визуелно дочаравао разне згоде описане у прочитаним делима. Управо је тада почео да чита и дјела славног Марка Твена (1835-1910), што је заправо књижевни псеудоним америчког аутора Семјуела Клеменса.

Овај писац је био изузетно омиљен међу младим читаоцима, стекао углед једнг од најзначајнијих аутора за омладину, али и писца изузетно занимљивих и хумором зачињених романа, од којих посебно мјесто заузимају ,,Доживлаји Тома Сојера“, ,,Живот на Мисисипију“, ,,Дожвљаји Хаклбери Фина“ и др. Када се много година (и деценија) касније Тесла лично упознао и спријатељио са славни америчким писцем и испричао му своје доживљаје из дјетињства везане за читање његових књига које су имале и исцјелитељско дејство, Твен је почео да плаче. Ево како то Тесла описује:

,,Само што сам завршио школовање у Реалној гимназији савладала ме је опасна болест или – боље рећи – више њих и моје здравствено стање је постало тако критично да су и сами љекари дигли руке од мене. У том периоду сам могао непрекидно да читам, набављао сам књиге из Јавне библиотеке, која је била запуштена и мени је повјерено да разврставам књиге и израђујем каталоге. Једнога дана уручено ми је неколико томова савремене књижевности, која се разликовала од свега онога што сам до тада прочитао и толико ме је занијела да сам сасвим заборавио своје безнадежно стање. Била су то прва дјела Марка Твена (Марк Тwаин) којима вјероватно дугујем чудесно опорављање које је услиједило. Двадесет пет година доцније, када сам упознао господина Клеменса (Clements) и када смо постали пријатељи, испричао сам му то своје искуство и са запрепашћењем сам гледао тог великог мајстора смијеха како плаче.“

Тесла је непрекидно и постепено стицао разна искуства из свакодневних дјечачких игара и несташлука који су били уобичајени у то вријеме. Са друговима је стално одлазио у природу, посебо на обалу ријеке и ту показивао своје вјештине како у прављењу разних направа тако и у пливању. Радо је увијек изнова показивао своју вјештину ловљења што му је једно вријеме представљало праву страст. Са тиме се, међутим, никако није слагао један од његових ујака који је више волио да види свога сестрића као узорног ученика и послушног дјечака, а не као вјештог и необичног ловца који се разметао својом вјештином помоћу разних и необичних ,,пуцаљки“ које је својеручно правио и са њима стицао велику славу међу својим вршњацима.

,,Мој ујак није марио за ову врсту разоноде и више пута ме је прекоријевао. Био сам очаран описом Нијагариних водопада који сам пажљиво прочитао – а у машти сам замислио велики точак који покрећу ови слапови. Рекао сам ујаку да ћу отићи у Америку и тамо остварити свој пројекат. Тридесет година касније, видио сам како се моје идеје остварују на Нијагари и дивио се недокучивој тајни ума.

Направио сам разноразне направе и мајсторије а међу њима су били најбољи лукови за стријеле. Када бих одапео своју стрелу она би нестајала из видокруга и са мале раздаљине би пробила дебелу даску од једног инча. Пошто сам стално затезао лукове, кожа на мом стомаку је ојачала и постала слична крокодилској па се често питам да ли можда захваљујући овој вјежби чак и данас могу да варим и камење. Исто тако, не могу да прећутим своје играрије с праћком, са којом сам запањивао гледаоце на хиподрому. Ево, споменућу једно од мојих јуначких дијела с тим античким ратним оружјем које ће се читаоцу учинити готово невјероватним.

Вјежбао сам док сам се шетао са ујаком поред ријеке. Сунце је било на заласку, а пастрмке су биле разигране и с времена на вријеме понека би искочила из воде, а њено светлуцаво тијело би се оштро оцртавало на истуреној стијени на другој обали ријеке. Наравно, сваки би дјечак могао да погоди рибу под таквим условима, али сам ја на себе преузео тежи задатак и до најситнијих појединости испричао ујаку шта смјерам. Намјеравао сам да из праћке хитнем камен тако да погодим рибу, прибијем је уз стијену и пресијечем надвоје. Речено – учињено. Ујак ме је погледао преплашено и узвикнуо готово ван себе: , Vade retro Satanas!’ и тек послије неколико дана је поново проговорио са мном. Остали успјеси, ма колико били велики, пашће у засјенак, али ја осјећам да могу мирно да се одмарам на својим ловорикама хиљаду година.“

Од многобројних необичних изумитељских подухвата, које је стално предузимао током читавог младалачког доба, овдје ћемо се укратко задржати на успјеху који је постигао када је отчепио ватрогасну цијев приликом једне јавне вјежбе. Тада је један трговац набавио нову ватрогасну пумпу како би град имао добру заштиту у случају пожара. Истина, то је била механичка пумпа за воду која се покретала снагом људским мишића. Међутим, приликом извођења вјежбе, у настојању да се јавно грађанству прикаже и демонстрира нова пумпа, дошло је до неочекиване неприлике коју је успио да превазиђе млади Тесла. Како је све то текло и шта се све заправо збило са ватрогасном пумпом и њеним необичним оспособљавањем, препуштамо самом Тесли да о томе говори:

,,Један предузимљив, млад трговац основао је ватрогасну бригаду.

Купљена су нова ватрогасна кола, набављене униформе и увјежбани људи за рад и за параду. На колима је у ствари била пумпа на којој је радило шеснаесторо људи и била је дивно офарбана црвеном и црном бојом. Једног поподнева организована је јавна проба и машина је транспортована до ријеке. Цјелокупно становништво је дошло да присуствује великом спектаклу. По завршетку свих говора и церемонија издата је команда да се пумпа вода, али из цијеви није потекла ни кап. Професори и стручњаци су узалуд покушавали да пронађу у чему је проблем.

Неуспјех је био потпун када сам ја ступио на сцену. Моје знање о механизму није било никакво, а готово исто толико мало знао сам о ваздушном притиску али инстинктивно сам се сјетио усисне цијеви у води и схватио да је она запушена. Када сам угазио у ријеку и ослободио цијев, вода је појурила из ње и поквасила многа недјељна одијела. Ни Архимед ((Archimedes) који је трчао го кроз Сиракузу и из свег гласа викао ,Еурека’, није оставио већи утисак од мене. Носили су ме на раменима и био сам јунак дана.“

Послије завршене ниже реалне гимназије у Госпићу, Тесла је наставио више разреда у Карловцу. Прелаз из једног у други град и из ниже у вишу реалну гимназију донио му је и низ измјена како у начину живота тако и у многим другим областима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: